У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“.
То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира…
Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ван контекста, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима).
Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве.
ВАЖНОСТ КОНТЕКСТА
А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако.
Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, охрабрење, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“
Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради…
Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“…
Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати ултиматум, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)!
Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности…
Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице.
И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“.
А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“
А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује.
ДВЕ ВРСТЕ УЛТИМАТУМА
Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „страхујем да ће… „Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи.
Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини.
Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. То су живи позиви и јавни призиви, а не празне дефиниције и јалови закључци.
Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије.
Живи били па видели.
P. S.
Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу:
„… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“
Треба ли још нешто додати овоме?
P. P. S.
Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“.
Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?
