Несторијанска црква, позната и као Црква Истока, једна је од најстаријих хришћанских цркава на свету. Њено порекло се везује за апостола Тому и његове ученике Аддаија и Марија, који су у 1. веку донели хришћанство у Месопотамију (данашњи Ирак).
Први званични патријарх Цркве Истока био је Мар Папа бар Аггаи, почетком 4. века, са седиштем у Селеукији-Kтесифону, у тадашњој Персији. Ова црква се развијала изван Римског и Византијског царства, без државне заштите и без политичке моћи.
Раскол са Византијом настао је у 5. веку, након Сабора у Ефесу (431), због спора о природи Христа. Црква Истока је наглашавала разлику између божанске и људске природе и одбила назив „Богородица“ за Марију, користећи израз „Христородица“. Иако је спор био више терминолошки него суштински, довео је до трајног раздвајања.
Без војске и без царства, монаси и мисионари Цркве Истока ширили су хришћанство путем Свиле: кроз Персију, Централну Азију, Индију, па све до Kине. Већ 635. године монах Алопен стиже у кинеску престоницу Цханг’ан, где цар дозвољава градњу цркава и превод Светог писма. Године 781. подигнута је Несторијанска стела, сведочанство о хришћанству у Kини.
У средњем веку Црква Истока била је највећа хришћанска црква по географском распону – од Блиског истока до Далеког истока. Њени верници су били учитељи, лекари и преводиоци у персијским, исламским и кинеским царствима.
Међу њеним познатим личностима били су: Мар Папа бар Аггаи, Бабаи Велики, монах Алопен и Раббан Бар Саума, дипломата који је путовао из Kине у Европу.
Иако је кроз историју готово уништена прогонима и ратовима, ова црква никада није нестала. Данас њени наследници – Асирска Црква Истока и Древна Црква Истока – и даље постоје, чувајући древну литургију на арамејском језику, језику којим је говорио Исус Христос.