Дванаестог јула 1942. у Јастребарском је основан усташки логор за децу. Првих 650 деце логораша у Загреб је стигло из Старе Градишке. На путу је умрло 17 деце, а на загребачкој железничкој станици још 30, док је 37 најтеже оболеле деце смештено у болницу у Загребу, али су и она умрла.
У идућа два дана стигла су нова деца, да би крајем јана 1942. у Јаску стигло још 850 деце из логора Јабланац, а 5. августа још 800 деце из логора Млака. Ова два логора налазила су се у српским селима Млака и Јабланац између Старе Градишке и Јасеновца.
Последњи транспорт био је превоз дечака из логора Горња Ријека 14. августа. Одлучено је да око половина деце буде смештена у бараке у оближњем селу Реке. У оба логора било је око 3.330 деце, од којих је до затварања логора у октобру 1942. умрло 768.
Логор је био за децу старости од шест мјесеци до 14 година. Већина деце логораша била је смештена у просторијама дворца Ердоди и баракама које је италијански окупатор 1941. изградио за смјештај војних коња. Услови у којима су ђеца боравила били су катастрофални, а многе часне сестре задужене као чуварке логора истицале су се у злостављању.
Бивши логораш Михајло Вељић присетио се тих мучних дана, пише Антифашистички весник.
“Часне су се сестре држале лоше, иако не могу рећи да су убијале децу, али су их малтретирале и тукле. Смртност је била велика па је свакодневно долазио локални гробар и дечја тела сахрањивао на ливади на којој су се сахрањивали Јевреји и неки жандари јер по тадашњим законима, православна деца нису могла бити сахрањена на месном гробљу”, рекао је Вељић.
Главна управница логора, часна сестра Барта Пулхерија, иначе рођака усташког доглавника Миле Будака, након рата проглашена је ратном злочинком.
