Оливеру Милетовић и ТВ Информер поштујем и и даље ћу тражити њихову националну фреквенцију, али нећу прихватити да се од патриота тражи да ћуте када сматрају да министри праве погрешне потезе чак и када ту критику не желе да чују они које поштујемо.
Догодила се прилично непријатна и, искрено, невероватна ситуација на ТВ Информер. Био сам уредно позван да гостујем у емисији „СТАВ са Оливером Милетовић“, која је била најављена за суботу, 15. август, у 21.30 часова. Желим, пре свега, да кажем нешто што ми је веома важно. Оливеру Милетовић изузетно поштујем као новинара, водитеља и уредника. Поштујем њен рад, њену емисију и њену позицију у српском медијском простору. Управо зато што је поштујем, желим да кажем шта се догодило и да оставим јавности да сама процени шта се догодило. Исто тако, поштујем ТВ Информер и сматрам да је појава једне такве телевизије у српском медијском простору важна. Од самог оснивања ТВ Информер јавно сам, у медијима, тражио да та телевизија добије националну фреквенцију. То сам говорио јавно и пре него што сам имао било какав разлог да очекујем да ће ме ТВ Информер звати у своје емисије. И управо зато ми је ова ситуација још необичнија. Наиме, сваки пут када бих јавно говорио да ТВ Информер треба да добије националну фреквенцију, уследило би нешто што сам приметио као образац, месецима после тога не бих био позиван да гостујем. А онда, када бих поново био позван, ја бих јавно, у самој емисији, говорио да ми се чини да се дешава управо то да сваки пут када јавно кажем да Информер треба да добије националну фреквенцију, престану да ме зову. И сваки наредни пут сам то говорио још отвореније. Јер сматрам да је то једна од најгорих појава која може да се догоди међу патриотским медијима и људима који себе сматрају патриотама, тај комплекс ниже вредности у односу на оне које доживљавамо као издајнике, док се истовремено патриотски гласови цензуришу, уништавају и маргинализују.
Не мислим да патриотски медији треба да се плаше патриотске критике. Не мислим да патриотски медиј треба да буде место на коме се сви слажу. Напротив. Ако заиста верујемо у оно што говоримо, онда морамо да будемо спремни да чујемо и оно са чиме се не слажемо. А сада оно што ми се конкретно догодило. Био сам гост код Оливере Милетовић у емисији која траје око 90 минута. На почетку је говорио други гост, неких шест или седам минута. После тога сам добио реч и говорио нешто више од три минута. Оливера ме је онда прекинула, прекинула снимање и рекла ми да напустим студио, уз образложење да не могу да гостујем у емисији која траје 90 минута. Изашао сам из студија. А они су након тога наставили да снимају емисију без мене.
Дакле, да не буде никакве забуне. Позван сам као гост у емисију од 90 минута. Добио сам прилику да говорим нешто више од три минута. Након тога сам прекинут и избачен из студија, док је снимање настављено. Искрено, остао сам затечен. Свако има право да уређује своју емисију како жели. Али, ако сте некога уредно позвали као госта у емисију која траје око 90 минута, онда је потпуно легитимно поставити питање зашто је тај гост, после нешто више од три минута говора, прекинут, удаљен из студија, а емисија настављена без њега.
Посебно ако је разлог тај што „не може да гостује у емисији која траје 90 минута“. И сада долазимо до онога што сам рекао непосредно пре него што је све прекинуто.
Изгледа да нам је формално забрањено помињати Зеленског, кога критичари доживљавају као представника нацистичке антируске политике, који у контексту ратних и историјских спорова изазива снажне реакције у Србији, а чији је долазак у Београд изазвао бројне полемике. Поставио сам питање како је могуће да он слеће на београдски аеродром, а дочекује га насмејана министарка енергетике, за коју су се у јавности отворила бројна питања о њеним везама, пословним комбинацијама у Хрватској и претходном статусу њених држављанства у Србији. То су политичка питања.
То су питања која морају да се постављају. Тражим само да се чује аргумент. Посебно је трагично што поједини угледни српски патриоти и јавни делатници, од Оливере Милетовић и још неколицине, свој годинама стицани углед користе да српски народ убеђују како су сва ова понижења наводно максимум српства и српског националног интереса који је у овом историјском тренутку могућ.
Уместо да свој ауторитет употребе за конструктивну, државотворну и патриотску критику власти, да од ње захтевају да буде боља, српскија, одлучнија и достојнија историјске одговорности коју носи, они бране неодбрањиво и покушавају да политичке уступке, недоследности и понижења представе као врхунац националне мудрости. Не доводим олако у питање било чије родољубље. Али управо зато је одговорност тих људи већа. Људи који су годинама градили углед бранећи српско становиште морају да се запитају да ли тај углед сада стављају у службу оправдавања политике која у Београду као „драгог пријатеља“ дочекује једног од најважнијих представника кијевске нацистичке антируске политике. Патриотизам није безусловна одбрана сваког поступка појединих министара власти. Патриотизам је обавеза да се власт подржи када брани национални интерес, али и да се јавно, јасно и гласно критикује када са тог пута скрене. Управо сам то говорио. И управо због тога не мислим да је проблем у томе што се Оливера Милетовић и ја не слажемо.
Проблем би био када би у патриотским медијима престало да буде места за неслагање. За српско друштво посебно је опасно када се политичка слабост систематски представља као мудрост, а национално повлачење као победа.
Када људи којима један део патриотске јавности верује почну да објашњавају да је свако повлачење мудрост, свако ћутање државничка тактика, свако понижење дипломатска победа, а свако одступање од националних интереса једино што је у датом тренутку било могуће онда се не брани држава, већ се народ навикава на пораз. Тако се граница прихватљивог непрестано помера надоле, а од српског народа се тражи да сваки нови минимум националног достојанства слави као историјски максимум српске политике. То је, можда, и најопаснији део читаве архитектуре понижавања Србије. Није довољно да се Србија понизи потребно је убедити Србе да је то понижење заправо победа. Није довољно да се направи уступак потребно је ангажовати угледне патриотске гласове да народу објасне како је тај уступак врхунац државничке мудрости. Није довољно удаљавати Србију од Русије и њених историјских савезника потребно је убедити народ да је то највиши степен српства који нам је тренутно дозвољен. Србији нису потребни патриотски алибији за антисрпске поступке. Потребни су јој људи који ће имати снаге да власт подрже када брани Србију, али и да јој јасно кажу „не“ када понижава Србију, удаљава је од историјских пријатеља или покушава да убеди народ да више од понижења није ни заслужио нити могао да добије. Најопаснија политика није она која отворено каже да је против српских интереса њу народ лако препозна. Много је опаснија она која свако национално повлачење прогласи победом, а затим користи углед патриотских гласова да народ убеди да је то максимум српства. Истински патриотски интелектуалац не сме да буде дворски тумач политичког пораза. Истински патриотски интелектуалац није дворски тумач који народу објашњава зашто треба да буде задовољан сопственим понижењем. Његова улога је да поставља више стандарде, да захтева више од власти и да својим угледом штити национални интерес, а не политички комфор било које владајуће структуре. И зато, да завршим јасно. Не замерам Оливери Милетовић.
Поштујем је као новинара, водитеља и уредника. Поштујем њену емисију. Не замерам ни ТВ Информер. Напротив, од самог оснивања те телевизије јавно сам тражио да добије националну фреквенцију и сматрао сам да српски медијски простор треба да буде отворен за телевизију која има такав уређивачки концепт и такву публику. И даље то мислим. Али управо зато што поштујем ТВ Информер и управо зато што поштујем Оливеру Милетовић, мислим да је важно да кажем шта ми се догодило.
Јер ако патриотски медији треба да буду јачи, онда морају бити способни да поднесу и патриотску критику. Ако треба да добију националну фреквенцију, онда морају да покажу да су спремни да буду национални медиј, а национални медиј не може да буде медиј у коме се чује само један став. Може да има свој уређивачки став. Може да има своју политику. Може да бира своје госте. Али не би требало да се плаши другачијег гласа. Ја ћу и даље јавно говорити да ТВ Информер треба да добије националну фреквенцију. И вероватно ћу, када ме поново позову, поново у емисији рећи да ми се чини да сваки пут када јавно кажем да Информер треба да добије националну фреквенцију онда престану да ме зову. И ако се то поново догоди, рећи ћу исто што сам говорио и до сада. Најгора ствар која може да се догоди патриотској Србији јесте да развије комплекс ниже вредности у односу на оне који је нападају, док истовремено сопствене, патриотске гласове цензурише, уништава и маргинализује. Пишем као човек који је дошао у емисију у коју је уредно позван, говорио нешто више од три минута, а затим добио налог да напусти студио док је емисија настављена без њега. Србији не требају медији који ће патриотизам мерити степеном послушности. Србији требају медији који ће патриотизам мерити спремношћу да се каже истина чак и онда када је непријатна.