Свеобухватно пооштравање миграционе политике Европске уније, најављено кроз нови пакет мера које подржавају водеће државе чланице попут Немачке, Француске, Аустрије и Пољске, поставља Србију у позицију која је истовремено и правно обавезујућа и политички ризична. Споразуми о реадмисији које је Србија за време Бориса Тадића и демократског режима, потписала са више европских земаља подразумевају прихватање миграната који су преко српске територије ушли у ЕУ, а који су тамо добили негативне одлуке по својим захтевима за азил.
У пракси, то значи да сваки нови талас депортација из ЕУ, посебно ако се буде реализовао брже и ригидније него до сада, може довести до наглог повећања броја повратника на територији Србије, без одговарајућих механизама за њихово трајно збрињавање, реинтеграцију или транзит ка земљама порекла.
Изјава канцелара Фридриха Мерца да Немачка почиње редовне депортације чак и у ризичне зоне попут Авганистана, као и подршка идеји да се обрада азилних захтева измести у треће земље, јасно указују на тренд спољног делегирања одговорности који ЕУ већ годинама покушава да институционализује кроз сарадњу са земљама Балкана и северне Африке. У таквој поставци, Србија се појављује као логистичка тампон-зона – довољно близу ЕУ да буде ефикасна у прихвату, али довољно ван Уније да јој се могу постављати захтеви који не морају бити у складу са европским правом. Управо зато су питања суверенитета и самосталне миграционе политике поново у првом плану.
Уз повећани број миграната који се потенцијално враћају на основу реадмисије, расте и ризик од социјалних, безбедносних и хуманитарних тензија у Србији. Прихватни капацитети су ограничени, финансирање непредвидиво, а подршка ЕУ често условљена политичким захтевима. Иако се јавности поруке упућују у духу сарадње и стабилности, суштински се очекује да Србија преузме улогу чувара граница Европе, без стварног учешћа у дефинисању правила тог чувања. Истовремено, могућност да се Србија нађе у позицији трајног чувара туђих миграционих проблема, без гаранција за даље кретање тих људи или њихов повратак у земље порекла, отвара питање дугорочних последица по структуру друштва, јавну политику и унутрашњу безбедност.
Све чешће се у дипломатским круговима и међународним извештајима Србија описује као „стратешки партнер у контроли миграција“. Та формулација можда звучи као комплимент, али она заправо маскира позицију асиметричне одговорности: уколико стотине или хиљаде људи који буду враћени са територије ЕУ не добију статус, не буду прихваћени назад у своје матичне земље и остану „заглављени“ у Србији – одговорност за њихово присуство, кретање и потенцијалне друштвене ризике неће више бити у рукама Берлина, Беча или Брисела, већ искључиво Београда.
У оваквом расплету, Србија ће морати да одлучи да ли ће прихватити модел у којем се сарадња са ЕУ своди на извршавање миграционих налога у замену за финансијске донације, техничку помоћ и политичке симпатије, или ће тражити нови тип аранжмана у којем би се реадмисија и прихват повратника вршили под јасним условима, ограничењима и уз пуно поштовање сопствених капацитета и интереса. Без те равнотеже, Србија ризикује да постане – не својом вољом – трајна периферија једне унутрашње политике коју креирају други.
Васељенска