У данима када породица српског жандарма Николе Крсмановића, жандарма кога је пре тачно годину дана у Лозници убио албански терориста Фатон Хајризи, у тишини обележава годишњицу његове смрти, на друштвеним мрежама се паралелно води другачија кампања, она у којој се убиство српског полицајца релативизује, исмева и отворено слави. И то не од стране припадника ОВК или екстремних албанских канала, већ од људи који у Србији данас себе називају студентима, активистима, слободоумнима, а у стварности делују као политички инструмент једне дубоко антисрпске идеологије која је увек ближа терористи него српском жандарму.
Наиме, уочи годишњице ликвидације терористе Хајризија, кога шиптарски сепаратисти већ славе као „жртву режима“, „хероја отпора“ и „борца против српске репресије“, појављују се и домаћи гласови који у истом тону, само софистицираније, доводе у питање ко је био настрадали српски жанрад, Никола Крсмановић, шта је радио, зашто је убијен и, што је најодвратније, да ли је заслужио то што му се догодило. То више није политичка порука, већ отворена идеолошка издаја.
Исти ти гласови, који месецима блокирају факултете, који глуме борбу за правду и истину, који изигравају моралне ауторитете, сада ћуте када се велича убица, а подсмева мртвом полицајцу. А као што и сами кажу – ћутање није неутралност, већ пристанак. Исто онако како је прећутана истина о паду надстрешнице, како су прикривани докази, како су кривци одстрањени из кривичне пријаве, тако се сада прећуткује и чињеница да се у срцу Србије врши кампања у којој је терориста добродошао, а српски полицајац непожељан.
Са албанске стране, Фатон Хајризи је отворено проглашен за хероја. Организују му скупове, праве му графите, величају га као „сина народа“. И у тој изопаченој слици, где убица добија статус мученика, у Србији се паралелно воде дискретне дигиталне кампање у којима се напада жртва. Случајност? Ни најмање. То је савршено синхронизована наратива у којој једни вуку обарач, а други чисте терен после њих.
Подсетимо, Хајризи Крсмановића није убио случајно. Ради се о човеку са досијеом, са повезаношћу са радикалним структурама ОВК, који је хладнокрвно пуцао у српског жандарма, побегао, скривао се, и два дана касније поново пуцао на полицију, након чега је ликвидиран. Никола Крсмановић је био на дужности, у својој земљи, и убијен је зато што је носио униформу.
Када они који блокирају факултете, који причају о „репресији режима“ и „храброј борби младих“, у исто време игноришу овај случај, смеју се на годишњицу убиства или користе прилику да убаце релативизацију, онда је јасно да блокаде нису никакав спонтани студентски отпор, већ део шире идеолошке операције у којој је све што је српско – мета.
Милутин Недељковић / Васељенска