У пуној сали Дома Војске Србије у Београду, 5. јуна, одржана је промоција књиге која није само сведочанство, већ и опомена – ново дело Дарка Злојутра, писца, публицисте и новинара, о страдању Срба у злогласном логору Јасеновац. Био је то догађај обојен тишином која говори више од речи, сузама које су текле без стида и истином која боли, али лечи.
Промоцију је отворио крик душе – монодрама „Туга која траје цијели живот“, у потресном извођењу глумице Маје Колунџије. Текст Добрила Кукољ, која је преживела Јасеновац, изнела је сећање не само своје душе, већ и свих оних чији се гласови нису чули. Била је то уметност као вапај, као молитва и као сведочанство.
После монодраме, док је сала још увек дисала емоцијом, реч је узео Данијел Кулачин, испред издавачке куће „Поредак“. Говорио је да је Јасеновац једна од најважнијих тачака нашег колективног памћења. „Јасеновац је урезан у свима нама“ – нагласио је Кулачин и истакао да се ова књига чита од краја јер се ту налази 11.219 имена деце убијене у Јасеновцу, дужина тог списка леди крв у жилама а посебно када на том списку видите децу са презименом Злојутро, али гледајући тај списак схватио сам намеру аутора а то је да је тај списак заправо доказ не само смрти и злочина већ и победе, победе чуда живота. Ова деца у овој сали са презименом те исте деце и сви ми данас у овој сали ми смо доказ победе.
Познати писац Славиша Павловић својим речима је пренео дубину коју ова књига носи – истину преточену у роман, речима од крви и срца, које су мост између прошлости и садашњости. Нагласио је да се не ради само о књизи, већ о кључу за разумевање страдања, живота и истрајности.
Теолог Небојша Лазић говорио је из перспективе вере – о нужности памћења, о жртвама које нису само број, већ лица, имена, породице, деца и мајке. Подсетио је да заборав води у поновно страдање и да је сећање наш духовни штит.
На крају, тихо и достојанствено, публици се обратио и сам аутор, Дарко Злојутро. Са трептајем у гласу, захвалио је свима који су дошли, али и онима који више нису са нама – чије приче живе кроз његову књигу. Пренео је делић личне трагедије – фрагменте успомена на деду и породицу која је у Јасеновцу заувек нестала. Његов роман није само писање – то је сведочење, вапај, али и вера.
Књига се темељи на истинитим догађајима и прати две испреплетане судбине: једну – породице са Козаре у страшној 1941. години и другу – њихових потомака у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века. Прича је то о борби, о преживљавању, али и о победи живота над смрћу.
У времену када се истина о Јасеновцу често прећуткује, ова књига је светло које разгрће таму. Она нас подсећа да је српски народ преживео геноцид, преживео план да буде збрисан – али да није изгубио душу. И да је васкрсао и то је „Чудо Јасеновца“
Тај 5. јун био је више од књижевне вечери. Био је заједничко сећање. Био је молитва. Био је обавеза. Да памтимо. Да сведочимо. Да никада не заборавимо.
За оне који су страдали – вечна слава. За нас који памтимо – вечна обавеза.