Непобитна је чињеница да у овим туробним временима за Србе, али и све истински верујуће људе у Црној Гори, Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве (МЦП СПЦ) стоји на првој линији одбране светиња, које својим накарадним тзв. Законом о слободи вероисповести покушава да отме клептократски режим Мила Ђукановића. Исто тако, непобитан је допринос који овој борби дају великодостојници МЦП, листом изузетни ауторитети не само на духовном, већ и на интелектуалном плану. Међу њима је и ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, између осталог познат по томе да је пре извесног времена у отвореном писму Ђукановићу, који је у налету бунила назвао Светосавље „агресивним“, појаснио да је реч о идеји која је узидана у темеље постојања и трајања Црне Горе.
Међутим, на велику жалост верника МЦП, на путу оца Гојка присутне су и странпутице којих, мора се признати, у протеклом периоду није било мало. Наиме, ових дана на друштвеним мрежама кружи снимак његовог гостовања на телевизији „Антена М“, у емисији перјанице монтенегризма и једне од главних Ђукановићевих медијских узданица Дарка Шуковића. Поменути снимак датира из фебруара 2010. године, а његов најзначајнији (и потенцијално најопаснији) део се односи на излагање оца Гојка о периоду од укидања Пећке патријаршије 1766. године до потврђивања канонског јединства тадашње Цетињске митрополије са остатком Српске цркве под окриљем Српске патријаршије 1920. године.
Отац Гојко је указао да је у овом периоду Цетињска митрополија била самостална, на шта је Шуковић у више наврата инсистирао на прецизирању „самостална или аутокефална“. Нажалост, отац Гојко се у овом Шуковићевом замешатељству није најбоље снашао, па је на крају одговорио да то није било доба када су теолошке расправе о статусу цркве вођене као што је данас случај, те да нема „никакву личну осетљивост“ по питању прецизног дефинисања статуса Цетињске митрополије у овом периоду. То можда и не би било толико проблематично да ову тезу сада не покушавају да експлоатишу Ђукановић и његова камарила како би истакли да међу великодостојницима МЦП постоје размимоилажења по питању њеног историјског статуса, а све како би унели забуну и пометњу међу њеном паством, која већ недељама широм Црне Горе организује мирне шетње и молебане за одбрану својих светиња, на којима се окупљају десетине, па и стотине хиљада људи.
И у новијем периоду отац Гојко је давао изјаве које се у најмању руку могу оценити као сумњиве. У том смислу, посебно се издваја његова оцена да председник Србије Александар Вучић не би требало да долази у посету Србима на северу Црне Горе на Бадњи дан ове године, иако је тако било првобитно планирано, већ да за ову посету треба да одабере неки други датум, и да у Црну Гору дође као „један државник у посету другом државнику“. Притом, можемо само да замислимо какав би био ефекат посете српског председника српском народу у Црној Гори у оваквом тренутку.
Осим тога, отац Гојко је у више наврата потенцирао да би политичке партије требало да се држе подаље од мирних шетњи и молебана верујућег народа у Црној Гори. Није потребно посебно истицати да би подршка и укључивање опозиционих странака, нарочито оних које имају дугогодишње искуство у борби са Ђукановићевим диктаторским режимом, могли да, синхронизовано са наступима и изјавама великодостојника МЦП, помогну да се „одржи пламен“ борбе за повлачење „Закона о слободи вероисповести“ и свргавање Ђукановићеве камариле.
Такође, треба указати и на то да је отац Гојко међу онима који сматрају да би о изменама или повлачењу поменутог накарадног „Закона“ црногорски режим требало да преговара искључиво са МЦП. Међутим, на овај начин се губи из вида да се усвајање поменутог „Закона“ не тиче само МЦП, већ и Епархије будимљанско-никшићке, на чијој територији се налазе берански Ђурђеви Ступови, Епархије милешевске, којој припада Манастир Свете Тројице у Пљевљима, те Епархије захумско-херцеговачке.
Иначе, спекулише се да је отац Гојко близак са Демократском Црном Гором, познатом као Демократе, која се, иако је реч о једној од водећих опозиционих снага у Црној Гори, у актуелној ситуацији држи изненађујуће пасивно, а њене активности се своде на издавање „помиритељских“ и обезличених саопштења, којима се фактички брише граница између репресије Ђукановићевог режима и мирне борбе верујућег народа за одбрану својих светиња. Према другим спекулацијама, отац Гојко је својевремено био члан Либералног савеза Црне Горе (ЛСЦГ) Славка Перовића, политичке опције која је била предводник агресивног монтенегризма, и чија је програмска оријентација обухватала позив на „обнову“ канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве (ЦПЦ) на челу са распопом Мирашем Дедеићем.
Наравно, овим се нипошто не жели рећи да је отац Гојко сагласан са постојањем поменуте Дедеићеве невладине организације, али могућа истинитост спекулација о његовој некадашњој блискости са ЛСЦГ сама по себи није добра…
Отац Гојко је без сумње једна од најистакнутијих фигура у актуелној борби за заштиту светиња Српске цркве у Црној Гори. Међутим, за саму ову борбу би било добро да се не потенцира потреба да она буде искључиво духовна, јер је евидентно да се у Црној Гори дешава својеврсно „буђење народа“, што је политичка чињеница пар екселанс. У том смислу, покушаји да јој се одузме политичка димензија, што смо видели и у изјавама оца Гојка у протеклом периоду, тупе њену оштрицу, и олакшавају покушаје криминогеног Ђукановићевог режима да је најпре разводне, а затим можда и у потпуности угуше.
Извор : Националист
