- Човекова душа, оно чиме нас је Господ обдарио, је вечна и безгранична, као Васељена
- Идеја Руске Православне Цркве и политика руске државе, састоји се у томе да се очува човек и његова духовност
- Молим се и за Русију и за наше људе. Сваког дана
БРАТСТВО доноси цео текст интервјуа, који је руски председник Владимир Путин дао редитељу Емиру Кустурици за потребе филма „Наше крштење. Поглавар“, који је јуче емитован у склопу прославе јубилеја – 80. рођендана Патријарха Московског и све Русије Кирила. Превод интервјуа: Спутњик Србија.
Емир Кустурица: Захваљујем Вам што сте учествовали у овом филму. Мислим да ће то бити величанствен филм, добар филм.
Прво питање: можете ли да кажете да Вам се током Вашег руковођења Русија све више открива као чудо и тајна, што од владара захтева веру и молитву?
Владимир Путин: Знате, Русија постоји већ више од 1.000 година, има велику историју. За то време о Русији је веома много речено и написано: и површног, и суштинског, озбиљног, фундаменталног. Али и необичног, између осталог.
У XVIII веку постојао је фелдмаршал Миних, који је једном рекао — у сваком случају, њему се приписује та изјава: Русија је земља којом непосредно управља Бог. Иначе је несхватљиво како она уопште постоји.
Затим је император Александар II, чини ми се, готово 100 година касније, у XIX веку, одговарајући на питање да ли је тешко управљати Русијом — она је тако огромна, разнолика, како Ви њоме управљате? — одговорио: Русијом уопште није тешко управљати, само је апсолутно бескорисно.
Емир Кустурица: Постоји тај Рајнер Марија Рилке, песник из Немачке, који је написао да је Русија земља која се граничи са Богом.
Владимир Путин: Ако говоримо сасвим озбиљно, ја бих рекао овако. Ако пођемо од тога да сваки човек није само некаква биолошка супстанца која се састоји од костију и коже, да је основна, главна компонента сваког човека душа, односно оно чиме нас је Господ обдарио, а човекова душа је вечна и безгранична, као Васељена. То се односи и на нас, Русе, односи се на све људе који живе у Русији. И у том смислу, наравно, ту постоје и чудо и тајна. Несумњиво, тога има и у Русији.
Емир Кустурица: Али ја сам уверен да је сада ово један од, пре свега, метафизичких тренутака, када је Русија добро за читаво човечанство. И захвалан сам Вам на томе, јер ћемо направити пројекат о томе какве вредности постоје овде, у Русији, и колико Руска православна црква и руска цивилизација раде на томе да се те вредности очувају.
Владимир Путин: Управо тако.
Емир Кустурица: Руска православна црква данас је присутна у више од 100 земаља света, а руска држава представља основу целокупне руске цивилизације. Може ли руска цивилизација да постане својеврсна барка на којој ће моћи да се спасу сви људи који верују у Христа?
Владимир Путин: Може. Може. Сигурно.
И сада Вам то говорим тако самоуверено не само зато што у руској теолошкој мисли, филозофској мисли, вековима постоји једна мисао која гласи: Москва је трећи Рим, а четвртог неће бити.
О чему је реч? О томе да је хришћанство настало у Старом Риму, затим је Рим пао, а хришћанство се преселило у источни део Римског царства, у Византију, на чије је чело стао први хришћански император — Константин. Потом је пала и Византија. Али до тог тренутка хришћанство је већ било пренето на руско тло, у Москву. И Москва је постала настављач те вере, тих традиција. У том смислу она је постала трећи Рим, односно духовни чувар тих светиња, тог наслеђа.
Али ствар чак није ни у тој теолошкој или филозофској мисли која, као што сам већ рекао, вековима постоји у Русији. Ствар је у данашњем дану.
Данас код нас, на пример — знам да то нема масовни карактер — постоје случајеви досељавања људи из других земаља, укључујући европске земље. И када сам разговарао са тим људима, они кажу да је главни подстицај, главни разлог пресељења у Русију била тежња да очувају своје вредности, да очувају породицу и будућност, да обезбеде будућност својој деци, која, како они сматрају, треба да имају право да расту и буду васпитавана у оквирима традиционалних верских вредности.
И када сте рекли да ли Русија може да буде та барка за спасавање људи, то се, узгред речено, не односи само на православне хришћане, па чак ни само на хришћане уопште.
У Русији, као што је познато, постоје четири традиционалне религије: будизам, јудаизам, ислам и православље. Представници свих тих праваца, свих тих религија, развијају се заједно. И у суштини, ми имамо заједничке традиционалне вредности, ма колико неки људи у оквиру тих религија желели да истакну особености свог правца. Особености увек постоје, али фундаменталне вредности су исте. И Русија, стварајући услове за развој тих традиционалних вредности, на неки начин обезбеђује простор у којем људи могу да живе на основу тих вредности. И у том смислу, наравно, Русија може да буде управо та барка о којој говорите.
Притом сада у многим друштвима, посебно западним, посматрамо борбу за људска права повезану са различитим мањинама. Има ли ту нечег новог? Нема ничег новог, све се то понавља, тога је било током читавог постојања човечанства. Само су сада одређене групе почеле да се понашају агресивније, да више истичу своја права и тако даље.
Ми, узгред речено, никога ни у чему не ограничавамо. Али идеја Руске православне цркве, патријарх о томе увек јавно говори, а заправо и политика руске државе, састоји се у томе да се очува човек, његова духовност и, што је најважније, дозволићу себи да кажем, да се човек биолошки очува и да се то обезбеди државном политиком, да се подрже напори цркве у том правцу, наравно, у оквирима савремених захтева данашњег дана, захтева данашње цивилизације, али то је главни правац нашег заједничког рада са црквом.
И у том смислу, наравно, Русија и православље могу да одиграју улогу те барке о којој сте говорили.
Емир Кустурица: А како је то повезано са стварношћу у којој на Западу хришћанска црква нема тако велику улогу у друштву какву православље има у Русији?
Владимир Путин: То је, чини ми се, повезано са тим што… Ми се с поштовањем односимо према нашој браћи и сестрама у Европи и, узгред речено, трудимо се да их подржимо када видимо непримерене нападе на поједине правце хришћанства. Али мислим да одређено одступање од појединих црквених канона не доприноси јачању њиховог положаја, положаја тих цркава у друштву, већ напротив. Вероватно се та одступања од познатих канона и принципа чине да би се нешто обновило, нешто учинило савременијим, разумљивијим, да би се уклопило у данашњи живот. Али у ствари, по мом мишљењу, управо то доводи до тога да се и популарност хришћанских идеја и сам утицај цркава на свест и на само друштво смањују, а не повећавају.
Емир Кустурица: За последњих пет година у Северној Америци има милион и по нових православаца.
Владимир Путин: Да, управо о томе и говорим. А православље, напротив, привлачи људе управо због заштите оних вредности о којима сам говорио.
Емир Кустурица: Како уопште дефинишете појам „руска цивилизација“?
Владимир Путин: То није једноставно питање. Да, говоримо о руској цивилизацији, али мислим да с правом тако постављамо питање. Ту нема никаквог самодивљења, уображености, боже сачувај.
Ми признајемо да је руска цивилизација једна од великих цивилизација. Знамо и за друге — кинеску цивилизацију, на пример, која постоји хиљадама година. Сећамо се из историје шта се дешавало. Рецимо, Монголи су у своје време ратовали, ратовали са Кином, и на крају чак створили сопствену монголско-кинеску династију. Како се то завршило? Кинези су асимиловали Монголе.
Емир Кустурица: Тамо је православље играло огромну улогу.
Владимир Путин: Да, управо се томе приближавам. Потпуно сте у праву.
Кинеска држава и кинески народ једноставно су асимиловали те, условно речено, освајаче. То је то, они су се асимиловали.
Или узмимо, на пример, индијску цивилизацију, једну од најстаријих. Веома је занимљива. Што је више упознајем, то у мени изазива веће интересовање.
Недавно сам разговарао са премијером Модијем и питам га: „Колико грађана земље говори главним језиком?“ Он каже: „Око 600 милиона.“ — „А колико их укупно има у земљи?“ — „Милијарду и по.“ Само трећина говори језиком титуларне нације. „А две трећине?“ — „А две трећине говоре својим језицима.“ Зар то није задивљујуће? Просто је задивљујуће!
Али у чему је разлика руске, руске државне цивилизације? Знате, мислим, стално размишљам о томе и долазим до следеће мисли: руска цивилизација никада никога није присвајала. Она је омогућавала развој и руског народа, руског етноса, и стварала услове за развој других народа и других етничких група које су улазиле у састав Руске империје, у састав породице руске државе. Свима је омогућавала да се развијају, обезбеђивала њихов самостални духовни развој, њихову религију, традиције и језике. И то је у извесној мери јединственост, у томе се састоји јединственост руске цивилизације.
Враћам се на Ваше прво питање: у чему је тајна, у чему су особености Русије. Достојевски је веома добро говорио о руском човеку. Рекао је да руски човек лако ступа у односе са другима, живи са другима и уживљава се у оно што је другачије. И уопште, руски човек има веома снажан инстинкт општељудскости. То је, између осталог, оно што одликује руску цивилизацију.
Емир Кустурица: Као шеф руске државе, сматрате ли Руску православну цркву њеним важним, сакралним, духовним делом? И какви су Ваши односи са патријархом Кирилом?
Владимир Путин: Почећу од последњег. Наши односи су веома добри, пријатељски. Односи између државе и цркве су, по мом мишљењу, постали веома чврсти. Они су заправо јединствени, ти односи, јер још у време Руске империје, рецимо, император, цар, шеф државе није био непосредно поглавар цркве у дословном смислу те речи, али се сматрао њеним чуварем, заштитником и тако даље.
Дакле, ипак су постојали одређени елементи, али не као у Енглеској, Великој Британији: тамо је краљица поглавар Англиканске цркве; код нас такве непосредне везе није било, али је ипак постојала веза шефа државе са црквом, имао је одређену значајну улогу. Затим су постојале структуре као што је Синод — то је највиша духовна власт у земљи — и обер-прокурор Светог синода, а то су већ били представници државе.
У совјетском периоду совјетске власти су прогласиле да је црква одвојена од државе. Али у стварности постојао је Савет за верска питања и његови органи на локалном нивоу, који су управљали, покушавали да управљају верским животом у земљи. Не знам ко је ту на кога више утицао.
Знате, ја сам започео свој рад у органима државне безбедности и тамо су постојала посебна одељења која су се бавила унутрашњом опозицијом. А црква је у време Совјетског Савеза била једина легална опозиција држави, друга идеологија. Е, па, сви службеници КГБ-а које познајем, који су радили на том послу, као прво, сви су се крстили. И није јасно ко је на кога више утицао: држава и КГБ на цркву или црква на државу и службенике КГБ-а. Сви су за Васкрс нама, другим службеницима управе, доносили васкршње колаче, фарбана јаја и тако даље. Али ипак су постојали покушаји да се утиче на духовни живот.
Сада, и патријарх о томе говори, код нас постоји истинска одвојеност: држава се не меша у црквени живот. И у томе, по мом мишљењу, постоје велике предности, јер када је црква практично постајала део државног апарата и система, критика поступака државе, резултата рада државне власти, увек се на овај или онај начин преносила и на цркву.
Цркву су посматрали као део државног механизма. Рецимо, у првим годинама после револуције 1917. године постојали су познати прогони цркве, просто невероватна суровост и тако даље. Зашто? Сузбијали су цркву као део државе која је одлазила или већ била нестала.
Данас тога нема. И мислим да је то веома добро и исправно. То цркви омогућава да се слободно развија по сопственим, унутрашњим законима.
Што се тиче улоге и места религије и цркве у историји руске државе, она је уопште јединствена. Јасно је да духовни живот и црква имају велики значај у животу сваког друштва, ма шта и ма ко о томе говорио. Али у историји руске државе црква игра посебну улогу. Зашто? Зато што, пре 988. године, пре него што је кнез Владимир крстио Рус, шта је постојало? Није постојала јединствена руска држава, није постојао ни руски народ као посебан етнос. Постојало је отприлике петнаест, ако ме сећање не вара, словенских етничких група: Древљани, Пољани, Кривичи, Вјатичи, на северозападу су постојале своје групе. Отприлике петнаест. Али Руса није било. Већ је постојала јединствена кнежевска власт, постојало је заједничко тржиште, како се данас каже, односно јединствена економска делатност, постојао је заједнички језик — руски, што је веома важно. Али није постојала јединствена религија. Да, сви су били идолопоклоници, и често су ти идоли били исти, у нечему су се разликовали, али јединствене религије није било.
И то је био последњи корак: настала је јединствена религија. После тога настао је јединствени руски народ и централизована руска држава.
У том смислу Руска православна црква одиграла је јединствену улогу и у формирању руске нације и руске државности.
Зато је и наш однос према Руској православној цркви посебан. РПЦ је увек била и остала уз свој народ, у најтежим искушењима.
И, узгред речено, није случајно што је и током Другог светског рата, већ после завршетка Стаљинградске битке и битке код Курска 1943. године, чини ми се, Стаљин донео одлуку о обнови патријаршије — у годинама Другог светског рата. Јер ма колико сурови били прогони православне цркве унутар земље, уопште религије у Совјетском Савезу, ма колико свештенике истребљивали у дословном смислу те речи, чим су почела тешка искушења у време Великог отаџбинског рата, црква је без размишљања стала у одбрану Отаџбине.
Емир Кустурица: Хиљаду петсто година темељ и канони те цркве нису се мењали. И сада ће доћи нови човек, такав технолошки, биолошки, и он у томе види темељ свог живота. Можда зато људи у Америци, неки од њих, желе да буду православци, јер се то није мењало 1.500 година.
Владимир Путин: Да. И слажем се са Вама. Чини ми се да сам управо о томе малочас говорио. Управо због тога што… Да, сматрамо да, наравно, треба ићи напред, ништа не сме да нам везује ни руке ни ноге, ништа не сме да нас спутава у кретању — у кретању напред и у сопственом развоју. Али постоје фундаменталне ствари које човека чине човеком. И доприносе наставку људског рода. И све су то фундаменталне вредности православља.
Емир Кустурица: Православља и човечанства?
Владимир Путин: Наравно.
Емир Кустурица: Више пута сте говорили да су Руси и Украјинци један народ, који су непријатељи увукли у братоубилачки рат. Шта бисте сада желели да кажете Украјинцима? И зашто је победа Русије у њиховом интересу?
Владимир Путин: Веома деликатно питање. Чак не знам да ли да одговорим на њега или не.
Постоји позната римска изрека — завади па владај. Шта то значи? То је један од принципа староримског сената. Он значи веома једноставну ствар: ако се појави нешто моћно, велико, ефикасно, што расте и има утицај, то самим тим већ представља опасност за Рим. Треба га поделити и владати, потчињавајући га својим интересима.
То се веома често дешавало током историје наше земље. Чим би она постајала јача, моћнија, одмах би се појављивале снаге које су желеле да је поделе и да владају.
Узгред речено, све такве инвазије на Русију у новијој историји такође су, по мом мишљењу, повезане са тим: и Наполеонова инвазија, и Први светски рат, и Други светски рат — код нас Велики отаџбински рат, инвазија немачко-фашистичких освајача. Идеолошки разлози су ту, по мом мишљењу, играли апсолутно споредну или чак трећеразредну улогу. Најважнија су била питања геополитичких интереса и геополитичког карактера — завади па владај.
Исто се дешавало са Русијом и у давна времена, када се Русија, услед читавог низа околности — сада нећемо улазити у то — нашла расцепкана. Након што је почело окупљање руских земаља после такозваног монголског јарма, део територије Древне Руси — Кијев, околина, данашња Черниговска област, Житомирска — нашли су се у саставу Руско-литванске државе, а затим су, као резултат уније — уједињења са Пољском — ушли у састав Пољске, Пољско-литванске државе, где су Пољаци почели да играју водећу улогу. И, природно — у томе нема ничег нарочитог — започели су политику полонизације и почели све да стављају под исти калуп, а у језику су се појавиле прве промене и тако даље.
Узгред, према тадашњим Русима, Украјинцима, који су живели на тим територијама и у то време себе називали Русима, поступали су прилично грубо, да не кажем сурово, сматрали су их људима другог реда. Затим се то наставило, већ пред Први светски рат и тако даље.
Али сада не говорим о томе да ли је то добро или лоше — тако се дешавало. Сматрам да је и ово што се сада дешава наставак исте политике — завади па владај — и тежње да се смањи потенцијал Русије, да се она учини попустљивијом, да је на крају, на овај или онај начин, у овом или оном облику, потчине сопственим интересима.
То треба да разумеју и знају сви, укључујући оне који живе у Русији — ми то знамо, разумемо, ја то осећам и видим по стању нашег друштва — и оне који живе на територији данашње Украјине. Људи треба да разумеју да све што се дешава и сви који их подржавају, укључујући и у данашњим условима сукобљавања са Русијом, то не чине у интересу Украјине, већ у сопственим интересима, са циљем да све ослабе, расцепкају, раставе на саставне делове и потчине својој вољи. Разумевајући то, по мом мишљењу, сви ми, укључујући и људе који живе на територији данашње Украјине, треба да тежимо уједињењу. Нека то не буде у оквиру јединствене државе, уопште није реч о томе. Већ уједињењу у најширем смислу те речи.
У време Совјетског Савеза — чини ми се да је попис становништва био 1986. године — на територији данашње Украјине живео је 51 или 52 милиона људи, то је била једна од највећих, индустријски развијених територија Европе. Шта се догодило после распада СССР-а и стицања независности Украјине? Све је изгубила: бродоградњу, авио-индустрију, ракетну индустрију, практично је дошло и до депопулације, јер је после неколико деценија број становника најпре износио 41 милион, затим 31 милион, а сада, кажу, на територији Украјине уопште је остало око 20 милиона људи, и деиндустријализација — све се распало. И то не сада, не последњих недеља под узвратним ударима руских ракетних снага. Не. То се само од себе распало.
Зашто? Зато што власт у Украјини нису преузели патриоти Украјине, већ националисти. Разлика између патриотизма и национализма, као што је познато, састоји се у томе што патриоти воле своју земљу, а националисти мрзе друге народе — у томе је разлика. Али на тој мржњи према другим народима не може се далеко стићи.
И зато, ако већ говоримо о Украјинцима, желео бих да они то чују. Шта год да се дешава, какве год трагедије да се данас дешавају, треба размишљати о будућности, о будућности своје деце и разумети да, ако желимо да будемо снажни, значајни и желимо да имамо услове за добар развој, ми, наравно, морамо да будемо заједно — у смислу да морамо да удружимо своје напоре ради постизања заједничких циљева.
А што се тиче припадника украјинске војске, већ сам говорио, не желим да кажем „предајте се“, јер то звучи помало понижавајуће. Ипак се они боре и боре се прилично доследно. Желео бих да кажем: пређите на нашу страну, јер је то наша заједничка страна. Ето, на заједничку страну, на праву страну историје пређите.
Емир Кустурица: Николај Трубецкој — ово је моје посебно питање, није било планирано.
Владимир Путин: Да, изволите.
Емир Кустурица: Николај Трубецкој је написао да је брзина монголског коња била такав „код победе“ над Русијом. Да ли ће сада брзина ракета бити најважнија или православни дух? Дух или брзина ракета у овом рату? Када размишљамо о крају, о победи, брзина ракета или духовна снага руског народа и руског језика као тајног кода, мислим, ове цивилизације?
Владимир Путин: Знате, по мом мишљењу, данас је веома важна, принципијелна чак не брзина ракета, већ брзина мисли. Јер ми војни стручњаци кажу: ако су још јуче биле важне техничке компоненте савременог наоружања, данас су важна математичка знања, јер је брзина промена у војнотехничкој сфери невероватна. И ко боље размишља, ко брже реагује на догађаје и изазове, тај побеђује.
А духовна основа, снага духа — то се подразумева, то нико није укинуо.
Емир Кустурица: Осећате ли да се грађани земље моле за Вас?
Владимир Путин: Ја то не могу да знам.
Да, понекад чујем о томе када дођем у цркву, у храм, и свештеници, свештенослужитељи ми понекад о томе говоре. Али не могу то да знам. Али оно што сигурно знам јесте да се ја молим и за Русију и за наше људе. Сваког дана.
Знате, већ сам једном помињао, неочекивано сам у себи приметио следеће. Када гледам достигнућа наших научника, уметника, рецимо, спортиста, чак и обичних људи који својим рукама направе нешто јединствено или остваре некакав фантастичан принос, какав никада није постојао ни у Совјетском Савезу, па ни у царској Русији, знате, у мени се јавља осећање одушевљења, као да то не раде само људи које лично не познајем, већ као да то раде тако талентовани, изузетни, дивни људи, мени блиски људи, готово чланови моје породице. То доживљавам као лични успех, као личну победу. То је веома пријатно осећање.
Али ја, наравно, схватам подршку наших људи и веома сам захвалан на томе. Јер без те подршке не само да је немогуће радити, већ је сасвим сигурно немогуће постизати било какве резултате, остваривати наше заједничке циљеве у име и за добро Русије.
Емир Кустурица: Као што је Фјодор Михајлович Достојевски говорио, у основи руске државе је симфонија верника који заједно стварају друштво. Да ли је то формула која функционише?
Владимир Путин: Наравно. Мислим да она, у суштини, функционише у свим друштвима. А ако тога нема и ако то не функционише, онда настају проблеми и у друштву и у држави.
Мислим да то нису само хулигани који данас трче по великим европским градовима, већ је то испољавање неких општих проблема. Сада не желим да притискам болне тачке, у историји сваке државе такве ствари постоје и дешавају се, па и озбиљније, са већим последицама. Али ипак је то испољавање неких унутрашњих проблема и нарушавање те симфоније, нарушавање те равнотеже. И, наравно, људи треба на то некако да реагују, у сваком случају они од којих зависи стање друштва.
Емир Кустурица: Тамо је постојала логика либералних система, овде је била комунистичка. Овде је симфонија која функционише. Тамо — не може се рећи да функционише баш добро.
Владимир Путин: Да. Али знате, и Совјетски Савез је ипак настајао уз одређену симфонију, ако следимо то што говорите. Зашто? Зато што је то, узгред речено, било веома популарно у читавом свету, сама социјалистичка идеја. Она је била веома популарна у свету. Сама идеја је веома добра, сродна је хришћанству, исто братство и тако даље. Узгред, било је веома много присталица те идеје широм света после Првог светског рата, и зато је то у извесној мери била симфонија унутар Русије.
Да, то се касније изродило у репресије, у сузбијање туђег мишљења, у концентрационе логоре и тако даље, али у првој фази било је управо тако, то је била таква симфонија. Отуда, узгред речено, и огромни успеси совјетске обавештајне службе у своје време. Зашто? Зато што су, како је написао један од истраживача, ти људи несебично радили за своју идејну отаџбину. То је била заједничка идеја. А идеја је најјаче оружје.
Емир Кустурица: Хришћанство је увек било религија, а паралелно је постојао, како да кажем, напредак друштвеног живота.
Владимир Путин: Да.
Емир Кустурица: Код других религија тога нема толико.
Владимир Путин: Зашто? Понављам: вредности су заједничке, то нико не оспорава, али неке особености које су настајале на одређеним местима, у одређено време, биле су одговор на неке изазове који су се појављивали пред људима.
Емир Кустурица: Мислим, од Јустинијана, од Византије, темељ о којем су касније научници писали, да су у основи ренесансе били наука и закони који су настали у Византији, и у северној Италији основа је била у тој енигми, тајни о којој говоримо.
По свему судећи, Вас је крстио свештеник Михаил, отац садашњег патријарха и практично Ваш духовни отац. Таква преплитања судбина тешко се могу сматрати случајношћу. Шта желите да пожелите поглавару у данима прославе његовог 80. рођендана?
Владимир Путин: Ми се не срећемо и не разговарамо баш тако често са патријархом. Али могу да кажем да је он пре свега веома занимљив човек. Он је интелектуалац. А са писменим, образованим и паметним људима увек је занимљиво разговарати.
Погледајте, сада обележавамо његов 80. рођендан, дакле, испада да је рођен 1946. године, а ако ме сећање не вара, 1974. године постао је ректор Лењинградске духовне академије. Када од 1974. одузмете 1946, имао је 28 година. Постао је ректор академије, чак не семинарије, него академије. Знате, то је веома угледна школа, теолошка, филозофска школа са веома темељним образовањем. И он је, као сасвим млад човек, заузео то место и радио, чини ми се, најмање десет година. Дакле, нису му следеће године или после пола године рекли: знате шта, за Вас је још рано, седите Ви за сада негде другде. Не. Десет година је успешно радио. Дакле, он је интелектуалац, са њим је занимљиво. Али то је тако, за почетак. Ми разговарамо и то је за мене увек веома корисна и занимљива комуникација.
Што се тиче приче коју сте поменули: да, знате, већ сам једном говорио о томе. Ви сте се сетили јер је то негде већ било речено. То ми је причала моја мајка, како су ме крстили: тајно од оца, јер је он био члан Комунистичке партије, а то је атеистичка организација. И у то време сматрало се неприличним бити на било који начин повезан са црквом и у тој средини сматрало се неприличним испољавати било какве симпатије према цркви. Али, како ми је касније говорила, то је било тајно од оца, заједно са комшиницом из комуналног стана у којем смо живели. То је било у Преображенском саборном храму — недалеко од места где смо живели. И испричала ми је да је дошла да ме крсти заједно са баба Ањом, како сам звао комшиницу. Свештеник каже: вероватно би било исправно да свог сина назовете Михаил, јер је данас дан Светог Михаила, рекао је. Значи, то је било 21. новембра. И ја се, каже, зовем Михаил. Она каже: оче, извините, али ми смо дете већ назвали по оцу — Владимир. Он каже: веома добро, дивно. То је наш светац који је крстио Рус. Погледајте — показао је нагоре — тамо ће бити ваша иконица. Ја сам је, узгред, касније пронашао — то је барељеф на зиду Преображенског саборног храма, где сам крштен. То је, заправо, све.
Затим смо једном патријарх и ја започели разговор и ја сам га питао, кажем: Ви, оче, како сте уопште дошли у цркву? Он каже: па како, мој отац је био свештеник. Ја кажем: стварно? А где је служио? Он каже: у Лењинграду. Ја кажем: а где у Лењинграду? Он каже: у Преображенском саборном храму.
Тада сам већ постао помало опрезан, кажем: како се звао Ваш отац? Каже: „Михаил.“ — „А да ли је тамо у то време било још Михаила?“ Он каже: не. Притом то говори тако уверено, јер није знао причу коју ми је мајка испричала. Он каже: „Не, других Михаила није било.“ — „Знате, Ваша светости, изгледа да ме је Ваш отац крстио.“ Тада се већ он изненадио. И ја сам му испричао целу ту причу.
Погледајте, Ваше прво питање било је о Русији: можда ми се открива некакво чудо, некаква сакралност. Ето, то је, наравно, невероватна прича: његов отац [отац патријарха Кирила, свештеник Михаил] крстио је обично одојче из радничке породице, у најдословнијем смислу те речи. А син [свештеника Михаила, будући патријарх Кирил] са 15 година напустио је породицу, започео самосталан живот…
Емир Кустурица: Са 15 година?
Владимир Путин: Са 15 година пожелео је да започне самосталан живот и постао је геолог, изучавао је картографију, а затим је постао геолог и члан геолошке експедиције.
На крају је син [свештеника Михаила] постао патријарх московски и целе Русије, а тај дечак из радничке породице, којег је он крстио, постао је председник Руске Федерације. Зар то није некакво чудо?
Емир Кустурица: Живот као чудо.
Владимир Путин: Али то је стварна прича. То није измишљено. Када смо разговарали, ја сам му то причао, а затим, када сам завршио своју причу, у почетку ми је само одговарао, одговарао, а онда, када сам стигао до мајчине приче, тада је већ широм отворио очи и изненадио се.
Зато нас, наравно, повезују посебни, лични односи. Али, понављам, он је веома занимљив човек, увек је занимљиво бити са њим, водити неки разговор, и то о било којој теми.
А шта бих желео да му пожелим? Знате, садашњи патријарх никада се није затварао у оквире цркве, никада се није затварао у зидове неког манастира. Увек је био уз народ, увек је разговарао са народом и наставља то да ради. Ја му већ говорим: Ваша светости, требало би да све то радите мало умереније, можда не треба стално… Он је стално на путу. Час је на Крајњем северу, час на југу, час негде другде, стално се креће. Треба да се чува, да чува здравље. Он је увек уз људе, као што је Руска православна црква током читаве своје историје увек била уз земљу.
Желим патријарху исту такву неисцрпну енергију и служење за добро руског народа и наше Отаџбине, јер је патријарх, по природи свог положаја, један од главних заштитника Отаџбине. Срећан јубилеј!
Емир Кустурица: И руске цивилизације.
Хвала Вам много.
Владимир Путин: Хвала.
Кустурица: Рад на филму и разговор са Путином веома инспиративни
Редитељ Емир Кустурица, у коментару за РИА Новости, описао је свој филм, који садржи интервју са руским председником Владимиром Путином и посвећен је 80. рођендану Патријарха Московског и све Русије Кирила, као свој допринос борби за очување православља од западних напада.
„Филм о православљу и мој разговор (са Путином) су мој мали допринос борби за очување православља“, рекао је Кустурица.
Редитељ је изразио мишљење да је православље угрожено и да је главна мета оних који планирају напад на Русију, почевши од бившег саветника за националну безбедност САД Збигњева Бжежинског и његове књиге „Велика шаховска табла: Амерички примат и његови геостратешки императиви“ и целе његове идеологије, према којој је Русија наводно у сукобу са Кином.
„Све ово, заједно са ставом западних обавештајних агенција према Русији, кулминира нападом на православље“, додао је Кустурица.
Режисер је подсетио како је пензионисани генерал-потпуковник Бен Хоџис, бивши командант америчке војске у Европи, рекао да једини прави проблем за НАТО на истоку остаје православље и „за њих је оно главна мета уништења“.
Према његовим речима, рад на документарном филму за 80. годишњицу Патријарха московског и целе Русије Кирила и интервју са руским председником Владимиром Путином били су веома инспиративни, открили су важне теме.
„Моје учешће у овом филму и стварање атмосфере, а посебно разговор који смо водили (са председником Путином), било је веома инспиративно“, рекао је српски редитељ.
Кустурица је изнео и детаље интервјуа са Путином и назвао рад на филму и разговор са руским председником веома узбудљивим.
„Говорио је о врло конкретним стварима: да ли је Москва ‘Трећи Рим’, да ли Русија у свом ковчегу може да спасе читаво хришћанство, да ли православље обликује руску цивилизацију и да ли душа и ум обезбеђују њено очување. Био је то веома занимљив разговор који је открио ове кључне теме“, нагласио је редитељ.
Кустурица је оценио да његов филм говори о васкрсењу Русије.
„Филм је посвећен патријарху Кирилу, који има веома разуман приступ. Ово је филм о њему и хришћанству, и у суштини, о новом крштењу Русије, васкрсењу Русије“, рекао је Кустурица.
Сниман је на пет или шест локација, додао је.
„Нисам га снимао сам, наш руско-српски тим је радио заједно. Настао је као хармонична целина. Тим је створио незабораван документарац, који је недавно монтиран“, нагласио је Кустурица.





























