У Белу Цркву се двадесетих година прошлог века доселило око 2.500 „белих Руса“ који су овде имали свој Кадетски корпус, школу за кадете, али и Женски маријински донски институт и Цркву. Овде се од 1920. до 1924. налазила Николајевска коњичка школа, а од 1920. до 1929. Кримски кадетски корпус, који је, када су му се прикључили припадници и других корпуса, постао Први руски кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича.
Тај корпус је постојао све до 26. септембра 1944. године, када је дефинитивно расформиран. Након тога су се његови преостали припадници расејали по свету, а касније се састајали само на конгресима који су одржавани широм света, од Каракаса и Сан Франциска до Париза. Последњи и, како је речено, завршни такав скуп одржан је 2010. у Белој Цркви.
У руској цркви Светог Јована Богослова у Белој Цркви налазе се бројне иконе које су са собом донели руски емигранти. Једну од њих тражио је град Омск поводом обележавања 300. годишњице, али овдашњи владика није дао благослов за њено враћање. Након уласка Црвене армије у Југославију 1944. стрељан је један број белогардејаца и уништена је оригинална документација и музеј ове заједнице, а тик уз руску(белогардејску)Цркву, која је данас у надлежности Српске православне цркве, стоји споменик црвеноармејцима палим за ослобођење Беле Цркве. На гробљу у Белој Цркви почива око 650 Руса, од кнегиња и државних саветника, до сенатора и 19 генерала, овенчаних ратном славом.
Са Белом емиграцијом у Србију стигао је и Генерал Николај Миткијевич-Жолток који је био заменик начелника штаба Државне страже Русије, која је обављала послове данашњег Министарства унутрашњих послова, Федералне службе заштите и Федералне службе безбедности. Генерал Жолток је прадеда Дмитрија Рогозина, заменика председника владе Руске федерације. Рогозин је 2016. године замолио тадашњег премијера Србије Александра Вучића да му помогне у проналаску прадединог гроба који највероватније такође почива у Србији.
Текст је настао у сарадњи са: Дедовина / Dedovina
