Норме и окови савременог света угасили су многе снове. Али, бити другачији и имати смелости да пркосите очекивањима људи, отиснути се у непознато свакога дана, испловити из сигурне луке и живети живот по својим правилима – ствари су које мењају свет.
Визионари су увек били и биће људи који сањају живот широм отворених очију. Милан Петровић рођен је 1987. године у Лесковцу, не другачији од осталих, али ће током живота постати потпуно свој и посебан. Посебан у вољи, жељи и страсти за животом.
У Милановој једанаестој години јављају се први проблеми са видом. И поред великих напора, испитивања и терапија, како у земљи, тако и у иностранству, са шеснаест година Милан је потпуно изгубио вид. Ипак, Милан се никада није предавао и свој свет наставио је да боји сопственим бојама.
Од малих ногу је гајио љубав према спорту и од њега никада није одустао, упркос препрекама које су се нашле на његовом животном путу. Спорт га је обликовао као личност и као правог борца, некога ко сваки пораз прихвата као лекцију и никада се не предаје. Кренуо је да се бави голбалом, спортом слабовидих и слепих особа са звучном лоптом. Убрзо Милан осваја неколико екипних државних првенстава и бива проглашен за најбољег играча. Посебна част припала му је када је 2007. године бранио боје своје земље као репрезентативац Србије на Европском првенству голбала у Турској. Упоредо са голбалом Милан се такмичио и у атлетици. На Београдском маратону 2009. године постао је прва слепа особа која је истрчала маратон дистанцу од 42.195 м, јер ништа није немогуће за онога ко има вољу да покуша.
Ипак, његова највећа љубав и спорт у којем се пронашао је бициклизам. Њиме је почео да се бави 2004. године као тандем-бициклиста клуба ,,Раднички“ из Крагујевца. Ту је и упознао свог садашњег тандем пилота и тадашњег репрезентативца Србије Горана Шмелцеровића. Горана и Милана повезује иста жар ка бициклизму, али и пријатељство. Међусобно разумевање, подршка, посвећеност и одлучност довели су их након две године рада до остварeња норме за Параолимпијске игре у Лондону 2012. године, као прве спортисте из Србије на Параолимпијади у бициклизму. На играма су освојили сјајно 11. место. Након импресивне победе јавила се још већа мотивација и жеља посебно да своју љубав према бициклизму пренесу деци, те су заједничким залагањем основали Бициклистички клуб ,,Дубочица“ у Лесковцу.
Милан је наставио са одличним резултатима, али се надомак норме за Параолимпијаду у Риjу сусрео са још једном недаћом када му је дијагностикован тумор на мозгу. Након тешке борбе за живот, операције и мукотрпног опоравка Милан је извојевао још једну животну победу. Исте године се вратио бициклизму и у септембру освојио је сребрну медаљу на Европском купу у Београду. Милан и Горан учествовали су на камп припремама на писти и били позвани од стране Међународне бициклистичке федерације (УЦИ) у Аиглу у Швајцарској. Већ у првом квалификационом циклусу остварили су норму за Токио сјајним резултатима: прво место на Европском купу у Београду, друго место у Аустрији, Мађарској, Швајцарској, четврто место у Словачкој, пето место у Италији и Чешкој. У међувремену се Милан поново уписао у историју спорта када је завршио получелични триатлон у Београду као прва слепа особа из Србије, а након параолимпијских игара покушаће да заврши и целу челичну дистанцу.
Одликован је и од стране града Лесковца, као добитник Октобарске награде за област спорта, а проглашен је и најбољим спортистом свог града за 2020. годину. На додели је Милан изразио посебну захвалност граду који је препознао његову вредност уз наду да ће град и државу представити у најбољем светлу. Миланов пут се сигурно неће завршити у Токиjу, јер он стално помера границе могућег и својим ставом и позитивном енергијом мотивише људе око себе на велике ствари.
Наш живот ствар је наше перспективе и нашег погледа на свет. Сваки нови дан прилика је Милану да ужива у нијансама живота на свој начин, јер управо су оне оно што њега чине јединственим.
