Соколови, немојте НИКАД да дозволите да нам блате Видовдан и Косовски завет и да шире лажи и полу-истине, као што српски непријатељи то већ деценијама чине. Косовски завет, који директно проистиче из Светосавља, и нововековни Јасеновац као симболи мучеништва за веру, морају бити централне тачке нашег колективног и културног обрасца и оно што је православни цивилизацијски модел у српској редакцији.
Увек имајте на уму следеће чињенице:
1) СВЕТИ МУЧЕНИК ВИД ЈЕ ПОСТОЈАО! Видовдан није никакав пагански празник који је славио бога светлости и рата Вида, већ је у питању православна Крсна Слава. Словенски пагански бог Световид је потпуно измишљен и нема никаквих остатака паганских обичаја у српском народу који се везују за њега, нити има материјалних доказа о његовом постојању међу Србима. Хришћански Свети Вид (или Вит) је светац чија је Слава била прилично раширена у Србији. Имамо обиље извора о томе, чак се сматра да је Свети Вид био Крсна Слава кнеза Лазара Хребељановића. Свети Вид је рођен у Сицилији у време римске тетрархије, био је свети мученик и исцелитељ. Исцелио је и Диоклецијановог сина али га је Диоклецијан бацио на муке јер је одбио да се клања паганским идолима. Мошти светог Вида (или Вита) се данас налазе у граду Прагу, у катедрали посвећеној њему и свако може да их обиђе и да их својим очима види. На данашњи дан наша Црква не прославља само Светог Вида већ се прослављају и Свети пророк Амос, Свети мученици Модест и Крискентија, Преподобни мученик Дула, Свети српски мученик Лазар и косовски јунаци, Свети патријарх српски Јефрем и епископ ипонски Блажени Августин.
2) СРБИ НЕ СЛАВЕ ПОРАЗ НА КОСОВУ! О каквом поразу може бити реч ако су Срби у складу са својом епиком на Косову пратили Христову жртву на Часном Крсту зарад Царства Небеског? Зар није сам кнез Лазар направио избор: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека“? Уколико неко каже да Срби славе пораз на Косову, онда и сви Хришћани славе „пораз“ Господа Исуса Христа на Крсту, превиђајући да је Христово и Лазарево мучеништво само капија уласка у Небеско Христово Царство и победа живота над смрћу путем васкрсења. И историјски посматрано, данас поуздано знамо да се турска војска након Видовдана 1389. повукла са бојног поља и отишла назад у Једрене и Малу Азију. По средњевековним схватањима пресудно мерило за оцену исхода битке било је остајање на самом бојном пољу и ко је на њему остао, тај је победио. Турци су сигурно са Косова отишли како би нови владар Бајазит, Муратов син, учврстио свој положај, док је Вук Бранковић, господар територије на којој је било бојно поље, остао на својој земљи и на власти и није се покорио Турцима још дуго времена. Српски краљ Твртко је јављао Фиренци о великој српској победи уз погибију својих војника – али „не многих“. Смрт турског султана Мурата је и на истоку и на западу одавала утисак да су хришћани победили па су зато на пример звонила звона Нотр Дама у Паризу.
3) КОСОВСКА БИТКА ЈЕ ЈЕДИНА БИТКА У ИСТОРИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА У КОЈОЈ НА БОЈНОМ ПОЉУ ГИНУ ОБА ВЛАДАРА ПРЕДВОДНИКА СВОЈИХ АРМИЈА! Нећете наћи сличну битку у људској историји и зато је Косовска битка толико значајна и о њој се толико говори. Након ње ни један турски султан није ишао са војском на само бојно поље, а све ређе су то чинили и остали владари.
4) КОСОВСКА БИТКА НИЈЕ БИЛА БИТКА РАЗНИХ ХРИШЋАНСКИХ ВЛАДАРА У КОАЛИЦИЈИ ПРОТИВ ТУРАКА! Она такође није могла имати карактер средњевековних крсташких ратова. То је била битка под врховном командом српског кнеза Лазара коме су у помоћ пристигли други српски владари и велможе и ставили се под његову команду. На Косову званичнo прокламоване одбране Хришћанства није било (иако симболички посматрано то је био истински сукоб Крста и Полумесеца), јер је српско залеђе било непријатељско у односу на српске владаре. У време битке угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је предузимао поход против босанског краља Твртка. Кнез Лазар је, да би се усредсредио на турску опасност, успео, посредством зета Николе Горјанског Млађег, да постигне примирје са Жигмундом, док је Твртко остао све време у рату са њим. Толико о тзв. Хришћанском јединству и коалицији на Косову!
5) НА КОСОВУ НИЈЕ ПРОПАЛА СРПСКА ДРЖАВА! Епска идеја о „пропасти царства српског“ је чињенично неутемељена, јер је држава постојала још неколико деценија и доживљавала је велики привредни и културни процват. Косовска битка је у својој тектонској важности, у комбинацији са дешавањима на истоку, заправо одложила турско освајање Балкана за наредних скоро 100 година.
6) КОСОВСКА БИТКА ЈЕ НАЈПОПУЛАРНИЈИ ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ МЕЂУ СРБИМА! Од свих догађаја у историји нашег народа, Косовска битка је убедљиво најјаче урезана у народну свест. Својом огромном популарношћу, једноставношћу епских мотива, јунаштва наспрам издајства и жртвовања за веру, традиција о Косовској бици служи све до дана данашњег као инспирација за јуначке подвиге и жртвовање, али и као осуда и жигосање националне издаје.
7) СРБИ ЈЕСУ НЕБЕСКИ НАРОД! Не дозволите да се наши непријатељи спрадју са тиме. У наше име је наш Свети кнез Лазар одлучио коме ћемо се царству приволети. Он је са својом војском и својим мученицима одредио нашу крајњу отаџбину, а то је Небеска Србија. И управо због тога смо ми небески народ, докле год пратимо нашег светог кнеза у његовом подвигу. Појам небески народ се везује за сваки православан народ, међутим у нашем схватању то поприма и видовдански карактер и морални склоп косовског завета.
Сама књига цару бесједила:
„Царе Лазо, честито кољено,
Коме ћеш се привољети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи волане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш Царству Небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш кнеже, с њоме погинути.“
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се привољети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНО ЦАРСТВО,
А НЕБЕСКО УВИЈЕК И ДОВИЈЕКА!“
