Не постоји чешћа примедба нама који смо део јавности и ширег медијског простора у Србији од оне како нас ”сујета спречава да се ујединимо” – ”и поред свих српских невоља и потреба”. Па се ту онда онако офрље набрајају сасвим различити српски интелектуалци и јавне личности, по симпатијама и приватној оцени сваког од тих позивара на јединство & национално сабирање.
Помињу се Мило Ломпар, Милош Ковић, Милан Брдар, Бранко Драгаш, Радован Дамјановић, Слободан Антонић, Матија Бећковић…, па, ето, и ја (неки помињу и Југослава Петрушића, други професора Миодрага Зеца, трећи Николу Алексића, па онда и оца Ненада Илића, Срђу Трифковића, Душана Басташића, Дејана Лучића, Милана Парошког, Јовану Стојковић… све до Јована Деретића и Мирољуба Петровића).
И стално се јавно и помпезно истиче иста замерка: ”како је могуће да се међусобно не здруже поменути интелектуалци и народни трибуни” и ”не крену, брже-боље, у жељно чекану обнову Србије”.
То све показује апсолутно неразумевање идеје организовања, чак и на најминималнијем нивоу, уз пренебрегавање свега оног што мора да постоји да би се у пракси формирала и најмања могућа организација. Као да нисмо народ који постоји вековима, већ неко чудно племе исфрустрираних наиваца и чудака који траже хлеба преко погаче, све покушавајући да на првој врби оберу сочно грожђе (зато ”што би то волели”).
Ниједан тим не може да има шест левих бекова, три центарфора и два голмана (а да, такав, функционише), већ све мора да се уигра по потребама одређене стратегије, користећи таленте и предиспозиције сваког појединачног учесника.
То спајање свих делова тима у једну добро уиграну целину, спремну да складно игра и побеђује, то је и проблем који ваља решити у сваком сегменту нашег организовања, од спорта и културе, па до политичких и духовних димензија оних већ започетих (најчешће личних, индивидуалних) мисија.
Не постоји другачији метод поставке ствари од овог. Посебно не насумичним спајањем често неспојивих судбина и биографија, људи сасвим различитих идеолошких и историјских ставова, специфичних карактера и тешко међусобно уклопивих темперамената.
Као када бисмо формирали предузеће скупљајући успут све могуће ”добре раднике” (а без производних погона, динара улагања, планског буџета, званичне адресе и канцеларија, службене документације, возног парка и довољно горива, запослених помоћника и унапред нађених клијената и купаца) и онда очекивали да та вештачки направљена ”ол стар” фирма промени судбину привреде у Србији – и то тако да се све оно лоше промени у изванредно, а безбројне тешкоће предузећа на ивици банкрота савладају шампионски високим, бајковитим скоком од седам миља.
Као када би неко кренуо да окупља преживеле српске генерале из Првог светског рата, укључивши их у отпор завојевачким трупама немачког Вермахта – и тиме хтео да покуша да заустави очигледни и неизбежни, срамни пораз и капитулацију тронационалне југословенске војске у априлском рату 1941. године. Немогућа мисија!
Све треба другачије. Потпуно другачије и у складу са постојећим, провереним политичким и историјским искуствима.
Наиме, око сваког од горе поменутих јавних личности већ се налазе одређени сарадници и пријатељи, поштоваоци и помагачи, а сви ми, прозвани, имамо и неке званичне адресе (факултете, институте, невладине организације, културне савезе, политичке и друштвене организације…). И сви ми нешто радимо, свако колико уме и може, сме и зна – трагајући за неопходном и увек тако недостајућом подршком, која најчешће изостаје.
И зато свако треба да изабере једног од нас (или неколико, не више од двоје-троје) и тек онда може да почне да размишља како да својим изабраницима некако реално помогне и олакша им борбу за националну ствар. Нек им купи понеку књигу, обезбеди гориво, помогне да нађу клијенте или пословни простор, пошаље им неку ”лепту” (парицу, библијским језиком речено) за све оно што ти борци за општу ствар себи унапред онемогућавају, својим независним и (за наше политичке господаре) ”недовољно прагматичним” јавним ангажманом и ставовима.
А тад наступа и најважнији део ове операције ”одоздо нагоре” (што је данас и једини могући пут), кроз свакодневни ангажман апсолутно СВАКОГ од наших поштовалаца који треба да нађе начин да његова/њена теоријска подршка добије свој конкретан и практичан облик. Уз напомену да је реч о подршци искључиво онима које свако од вас сам и добровољно изабере – дакле, не и онима који вам нису симпатични или, по вашем осећају, довољно озбиљни (и, тако, употребљиви за обнову Србије и српства).
Тако свако од вас почиње да учествује у вишестраној, а опет заједничкој (симултаној) акцији у корист наше Отаџбине. Ничим не сметајући другима, ви одмах подижете потенцијални утицај и реалне могућности јавног ”деловања од националног значаја” сваког од нас појединачно и свих нас заједно. И тако помажете Србији и свему оном што желите да она има и да собом носи.
Као приликом стварања ратне флоте, где није наодмет имати разне врсте бојних бродова, фрегата, крстарица, једрењака, носача авиона, чак и гусарских бродића и подморница, апсолутно свих облика поморског ратовања. Па се онда, током борбе, делотворно показују вештине и способности сваке од посада што учествују у акцији активне одбране наших државних и геополитичких, духовних и културних обала.
И овако се за тили час, одмах преокреће ПЕРСПЕКТИВА НАРОДНИХ ЗАХТЕВА – са оних који већ нешто раде, често без икакве туђе подршке, на оне који треба да тек почну са својим активностима (а не да КАО ЛЕЖЕРНИ ПОСМАТРАЧИ коментаришу и без икакве одговорности критикују и немилосрдно анализирају већ постојеће УЧЕСНИКЕ српске борбе за опстанак).
А ако могу више и боље од тога, онда треба и они да лично покушају, као и сви ми други, да себи омогуће простор у медијима и онда тиме ”повуку” за собом друге да им помогну, почевши да следе њихове визије и пројекте. И опет остаје на снази исти принцип, разнородних и паралелних покушаја борбе, око свих јавности познатих учесника у њој.
Тек тако и тада ћемо кренути ка решењу макар понеког од наших нагомиланих и умножених проблема. То знају сви народи света, осим нас.
А знали смо и ми, све до оног несрећног, фаталног децембра 1918-те године. тада смо ушли у мрак, у историјски тунел из кога још увек нисмо успели да изађемо на светло дана.
Драгослав Бокан
