Иницијативу пошумљавања покренули су бразилски фотограф Себастијао Салгадо и његова супруга Лелија Делуиз касних 90-тих, када су се суочили са опустошеним пределом око ранча који је Салгаду остављен у наследство, у близини градића Аиморес. Њих двоје су одлучили да препороде станиште које је некада било прелепа бујна прашума. Последњи резултати пројекта су запањујући и дивни.
Kада је прослављени фотограф наследио своје имање у држави Минас Жераис, уместо дивљег тропског предела које је памтио као дете, дочекала га је сува и опустошена земља у којој је сво дрвеће посечено а живи свет практично није ни постојао. Био је очајан.
Земља је била болесна као и ја, све је било уништено. Само 0,5 одсто површине је било покривено стаблима”, рекао је Салгадо за Гардиан..
Њенова жена, Лелиа Делуиз је дошла на идеју да поново посаде дрвеће и обнове шуму. Kада су почели пројекат, сви инсекти и животиње, али и рибе почели су да се враћају у своје станиште. Салгадо и његови партнери су подигли кредите и у априлу 1998. основали Институт Тера, и до сада засадили више од два милиона стабала, и тотално променили околину. Салгадо каже да је пронашао једно од решења за климатске промене, али и велику инспирацију.
“Можда имамо решење. Само дрво може да претвори угљен-диоксид у кисеоник. Морамо да обновимо шуме. Требају нам шуме у којима је некада расло исто дрвеће, јер ако пошуммљавате на погрешан начин, регија ће остати тиха и без животињског света.
Фауна се препородила, а многе врсте које су биле на ивици изумирања сада се налазе на њиховој фарми. Преко 172 врсте птица, 33 врсте сисара, од којих су две на листи најугроженијих. Такође, на пошумљеној области живи и 156 нових врста рептила, као и 293 врсте биљака.
Едукација и истраживање су главним мотив њиховог Института Терра, па су 2002. отворили Центар за едукацију и рестаурацију животне средине. Његова мисија је да настави процес и развој Атланских шума. До децембра 2017. представили су више од 700 едукативних пројеката, и укључили 65.000 људи у више од 170 општина широм држава Еспирито Санто и Минас Жераис.
У овом тренутку, свега 10 одсто површине чије је пошумљавање почело деведесетих чека на своја стабла и живи свет. Осам природних извора на фарми је оживело, чак и у сушним временима, сада теку брзином од 20 литара у минути. Домаће врсте дрвећа које су засађена на овом подручју одабране су са цијем стварања шуме са високом биомасом.
