Непосредно пред Други светски рат војна контраобавештајна служба Краљевине Југославије ангажовала је Веру Пешић. Тако је започела каријера једног од најбољих шпијуна које је Србија имала
ШПИЈУНАЖА је тајновити занат, уметност обмане, вештина професионалних трагача за скривеним информацијама и људима, која уме да буде и зло неслућених размера. У њеном центру је човек, који покушава да на све могуће начине дође до строго поверљивих података. Некада то од њега тражи отаџбина, некада агентура, а некада моћна група људи. На нашим балканским просторима шпијунажа никада није била цењена као вештина, па је зато тајни агент најчешће погрдно називан – ухода, достављач, цинкарош, доушник, потказивач или шпијунчина.
Историја тајних служби Србије, међутим, казује да постоје шпијуни за које се може рећи да су били агенти или обавештајци светског калибра. То доказује да је вештина тајног живота и шпијунирања код Срба била понекад и врло успешна професија. Приче о нашим шпијунима започећемо са женом, Вером Пешић, која је за само 25 година живота успела да слуди четири јаке обавештајне службе.
ПРИМЉЕНА је да ради у контраобавештајно одељење Краљевске југословенске војске, где је школована за обавештајни рад. Уочи Другог светског рата, вешто вођену Веру Пешић прихватају обавештајне службе Немачке, Велике Британије и Француске. Као четвороструки агент почела је претежно да ради за Генералштаб и Шесто одељење Управе безбедности Немачке. Тако је започела каријеру једног од најбољих шпијуна, које је Србија имала.
Вера Пешић је рођена 1919. године у Лесковцу где је завршла основну школу и похађала гимназију. Родитељи су јој живели у Сијаринској Бањи и Лесковцу. Деда по мајци Милош Радовић био је судија Великог црногорског суда на Цетињу. Отац Милан био је начелник среза. Расла и школовала се у Лесковцу. Рано је постала свесна свог тела. Маштала је о лепим луксузним хаљинама, отменом друштву, путовањима, богатом животу. Звали су је „лесковачка лепотица“. Млада се удаје, али јој након две године брак пропада. Одлазак у Београд био је прекретница у њеном животу.
– ОТКРИО је пешадијски мајор Славко Радовић који је трагао за младим и паметним људима. Представио је Веру пуковнику Драгољубу Стојановићу, који јој је објаснио да ће на предлог мајора Радовића и адвоката Трипка Жугића бити примљена са службеник у Контраобавештајном одељењу Генералштаба. У почетку је обављала опште административне послове и трудила се да за плату од 2.000 динара, којом је била веома задовољна, покаже ревност, ажурност и прецизност, што се од ње и очекивало. Када је у кабинету мајора Радовића упознала генерала Љубомира Новаковића, по мајци племенског рођака, до ње почињу да стижу и подаци о строго поверљивим пословима, па је почела да залази и у друга одељења Генералштаба, упознајући лагано читаву структуру сложене организације – описује њено увођење у војну агентуру биограф Никола П. Илић.
Пуковнику Стојановићу је била потребна жена обавештајац, способна да препозна стране шпијуне и да се самостално сналази у контакту са њима.
ПОРЕД курсева страних језика енглеског, немачког и француског и течаја стенографије, обука је обухватала практична предавања. Поред тога, требало је да у кратком року прочита десетак књига са шпијунским штивом, које је касније са официрима коментарисала. Радознала, прочитала их је, једну за другом, још на радном месту, а у анализи је поред интелигенције и добре меморије, показивала изузетну склоност за схватање суштине проблема.
Мајор Славко Радовић је позвао у свој кабинет и из челичне касе узео укоричени „Елаборат о контраобавештајном раду“, у којем су били описани многобројни примери откривених страних обавештајаца у Краљевини Југославији. – Госпођице Вера, овај материјал ћеш овде читати. Никакве белешке немој писати, нити са било ким немој да коментаришеш оно што прочиташ. Потруди се само да запамтиш примере рада страних шпијуна и како су откривени. Садржина материјала је строго поверљива и зато ћеш га за време одмора или излазака из кабинета мени враћати и поново узимати. Запамти, таква су правила службе. Имала је тек 19 година.
БРЗО је Вера Пешић схватила суштину обавештајног и контраобавештајног рада и научила шта је војна, полицијска, привредна и културна тајна, као и зашто и како се бира, придобија и врбује тајни сарадник, без којег нема рада. Први пут сазнаје ко све може бити агент, резидент, обавештајац, контраобавештајац, посредник, двојник и веза.
– Обавештајац мора да буде врстан купац, а никакав продавац. То значи да ствара квалитетну агентурну мрежу на правом месту, одакле ће благовремено да открива непријатељски рад, прати га и спречава, да штити државно уређење Краљевине Југославије – често ју је упозоравао искусни мајор Радовић.
Намесништво и Влада Краљевине Југославије узалуд настоје да избегну велике европске и светске потресе. Због војних, политичких и економских интереса, велике силе у Југославији уграђују тајну агентуру у војсци, полицији, министарствима, Народној скупштини, привредним предузећима, Радио Београду, новинско-издавачким кућама, разним агенцијама, Српском културном клубу.
ВЕРА Пешић је савладала начин одржавања веза и састанака и прислушкивања разговора. Научила је шта је разрада, контрола и провера агената и извештаја и како се користе јавке, тајна мастила, оперативно-техничка средства, голубови писмоноше, извештаји, писмени и усмени; како се користе радио-станица, шифре и дезинформације, издају задаци, заказују редовни и резервни састанци, снимају и краду документа. Добила је задатак да парира непријатељу, тако што ће га благовремено откривати и пресецати његове активности.
Саветована је да схвати да мора да буде строго прикривена, јер ако непријатељ осети да је налетео на српског агента, избећи ће контакт или ће покушати да га преврбује – подучавао је начелник Контраобавештајног одељења Генералштаба војске.
ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ контраобавештајце је посебно била интересантна новоформирана британска секција „Д“ и њен центар у Београду, којим је, знали су, руководио британкси мајор Јулиус Хан. Његова конспиративна имена била су Цезар и Горднер, а помоћник му је био Бил Бејли, инжењер у Трепчи. Сарадници су им били британски држављани у Југославији, као и припадници одређених антифашистичких група, које су биле формиране, и неки лидери опозиционих партија и удружења.
Британцима је у обавештајном раду против заједничких непријатеља, Немачке и Италије, често наруку ишла разграната агентура француске обавештајне службе. Французи су само у руднику злата Леце, недалеко од Сијаринске Бање, имали агенте Николу Милића, секретара, инжењера Балбуша, а нешто касније и инжењера Жоржа Косту.
Немачка је у Београду имала и конзулат, којим је руководио инжењер Франц Нојхаузен, опуномоћеник за привреду Министарства руда. Поједини упосленици конзулата бавили су се, у ствари, шпијунажом. Вера Пешић је имала задатак да открива делатност немачке обавештајне службе.
БЕОГРАД СТЕЦИШТЕ ШПИЈУНА
БЕОГРАД је 1938. године био стециште великог броја шпијунских мрежа и агентура великих сила и суседних држава. Била су ту чворишта разгранатих обавештајних мрежа Француске, Велике Британије, Немачке, Совјетског Савеза и САД, као и активне агентуре Италије, Мађарске, Аустрије, Бугарске, Албаније, Грчке и Румуније, па и шпијуни емигрантских антијугословенских организација и удружења. Београд је свима био занимљив због централног положаја на Балкану, као главна магистрала у комуникацији Истока и Запада, коју су велике силе желеле да поседују или је барем контролишу.
