„Споразуми су као руже и младе девојке: имају ограничен рок трајања (they last while they last)“.
Тако је говорио председник Шарл де Гол, који је 1966. наредио НАТО-у да напусти штаб у Паризу и оде из Француске. НАТО ове године прославља велики рођендан. Млада девојка из 1966. више није млада. Алијанса има 70 година.
А у овом остарелом НАТО-у данашњице, Сједињене Државе су обавезане да третирају напад на било коју од 28 држава од Естоније до Црне Горе, Румуније и Албаније као напад на себе. Дошао је час за стратешку ревизију ових ратних гаранција које нас обавезују да се боримо против руске нуклеарне силе како бисмо одбранили државе широм Европе које би мало ко био у стању да уопште нађе на мапи.
Очигледно, председник Доналд Трамп је, током својих путовања по Европи, поставио питање да ли ове ратне гаранције доприносе виталним америчким интересима и да ли би могле да прођу кроз ригорозну анализу односа користи и трошкова.
Шок који је обузео наш естаблишмент самом чињеницом да се Трамп уопште усудио да постави таква питања пред Европљанима показује да је естаблишмент замрзнут у реалностима јучерашњице и успостављен са сврхом да оправдава овакве свеобухватне ратне гаранције.
ДВЕ ИСТОРИЈЕ
Иако слављен као „најуспешније савезништво у историји“, НАТО је заправо имао две историје. Неки од нас још увек памте његове почетке. Године 1948, совјетске трупе, које су окупирале источну Немачку све до реке Лабе и Берлин држале у окружењу, наметнуле су блокаду овог града. Режим у Прагу је свргнут комунистичким превратом. Министар спољних послова Јан Масарик је пао – или је бачен – са прозора трећег спрата и погинуо. Потом је 1949. Стаљин детонирао атомску бомбу.
Будући да је америчка војска отишла кући након победе у Европи, САД су формирале ново савезништво како би сачувале најважније европске силе – Западну Немачку, Француску, Британију, Италију. Дванаест држава се сложило да би напад на једну био третиран као напад на све њих. Стаљину је практично поручено – пређите Лабу и имаћете рат са нама, укључујући и САД са њиховим нуклеарним арсеналом. Стотине хиљада америчких војника се вратило у Европу како би послали поруку да је Америка озбиљна у својим намерама.
За савезништво је од круцијалног значаја била линија поделе Европе утврђена на Јалти, око које су се, на обалама Црног мора, договорили Стаљин, ФДР и Черчил, током самита на Криму из 1945. Амерички председници, чак ни онда када су монструозна недела чињена у совјетском делу Европе, нису залазили у совјетску сферу утицаја.
Труман није слао оклопне јединице на аутопут за Берлин. Покренуо је ваздушни коридор за сламање блокаде Берлина. Ајк [мисли се на Двајта Ајзенхауера, америчког генерала и 34. председника САД – прим. прев.] није интервенисао како би спасао мађарске побуњенике 1956. А Џон Ф. Кенеди је ограничио свој бес поводом изградње Берлинског зида на реторичко: „Ich bin ein Berliner“.
Линдон Џонсон није учинио ништа да помогне Чесима када је, пред демократску конвенцију 1968, Леонид Брежњев послао тенкове армија Варшавског пакта да сломе Прашко пролеће. Када је покрет „Солидарност“ Леха Валенсе прегажен у Гдањску, Реган је послао копир-машине и штампаче. Код Берлинског зида 1988. је позвао Михаила Горбачова да „сруши овај зид“. Реган никада није претио да ће га сам срушити.
Али почетком 1989, Зид је срушен, Немачка поново уједињена, Црвена армија је отишла кући, Варшавски пакт је распуштен, Совјетски Савез се распао на 15 држава, а лењинизам је нестао на месту свог рођења.
Како је некадашња претња због које је НАТО покренут нестала, многи су сматрали да би савезништву створеном да се носи са том претњом требало дозволити да избледи и оде у исторју, па би слободна и просперитетна Европа могла сама да се бави својом одбраном.
КЕНАН ЈЕ БИО У ПРАВУ
Али то се није догодило. Архитекта стратегије обуздавања из Хладног рата, др Џорџ Кенан, је упозорио да ће се померање НАТО-а у источну Европу и бивше совјетске републике показати као „судбоносна грешка“. Ово би, говорио је Кенан, „распалило националистичке и милитаристичке тенденције у руском јавном мњењу“ и „обновило атмосферу Хладног рата у односима Истока и Запада“. Показало се да је Кенан био у праву.
Америка је сада оптерећена обавезом да брани Европу од Атлантика до Балтика, иако се суочавамо са много већом претњом оличеном у Кини, која има економију и популацију десетоструко већу од Русије. А ту обавезу морамо да испуњавамо војним буџетом који не износи ни половину удела у федералном буџету или БДП-у у односу на удео који су Аденауер или Кенеди имали на располагању.
Трамп је данас председник јер је амерички народ закључио да је наша спољнополитичка елита, са својим бескрајним интервенционизмом на местима где ниједан витални интерес САД није угрожен, искрварила и практично банкротирала државу, истовремено проћердавши све плодове наше победе у Хладном рату.
Питање које се поставља на половини Трамповог мандата је да ли ће он само наставити да прича о заустављању другог хладног рата са Русијом, о захтевима да Европа плати за своју одбрану, о враћању наших војника кући – или ће заправо да испрати ове речи делима.
Наш спољнополитички естаблишмент је намерачен да спречи Трампа да испуни оно због чега је добио мандат. Ако му је заиста стало да реализује своју агенду, боље би му било да пожури.
Патрик Бјукенен
Превео Војислав Гавриловић
