(Зоран Ђорђевић, бивши министар за „Политику“)
Постоји један грех нашег времена који нико не признаје: бојимо се празнине. Не оне материјалне, него оне унутрашње – тренутка када нема нотификације, нема туђег мишљења, нема „сад или одмах”. У тој празнини човек више нема на кога да се ослони осим на себе. Зато бежимо од ње, као да је то простор без ваздуха. А истина је обрнута: празнина је једино место где се мисао напуни.
У свету који је постао брзина са Wи‑Фи сигналом, најскупља роба није нафта, није злато, није ни енергија… најскупља роба је пажња. Зато се данас око ње воде тихи ратови: ко ће нам украсти минут, ко ће нам подметнути страх, ко ће нам продати огорчење као забаву. Не морате бити наивни да бисте били ухваћени, довољно је да будете уморни. Уморан човек не бира, он лагано клизи. И тако се полако догоди парадокс: што више знамо, све мање разумемо; што више комуницирамо, све ређе разговарамо; што више гледамо, све мање видимо.
Ако хоћемо да разумемо ову епидемију, није довољно да кривимо технологију. Технологија је огледало. Она само рефлектује оно што већ носимо: нестрпљење, потребу да будемо у праву, глад за потврдом. Алгоритам није злобан, већ прецизан. Он мери шта нас “пали”. А нас најлакше “пали” оно што нас вређа или плаши. Ту је први тихи пораз: када нам емоција постане аргумент. Тада се и најпаметнија реченица претвара у муницију, а не у мост.
У Србији се тај пораз види на ситним местима: у аутобусу где сви ћуте, али нико није спокојан; на породичном ручку где свако „зна” истину, а нико нема стрпљења за објашњење; у школи где деца памте информације, али се стиде да поставе питања. Имамо више мишљења него времена. А без времена, мишљење постаје рефлекс, оно што одмах излети, пре него што прође кроз савест. И зато нам се често чини да је друштво нервозно чак и када је тихо. То је тишина без смисла. Као соба у којој је све уредно, али нема топлине.
Зато ћу изрећи нешто што звучи контроверзно: друштво се не спашава сталним „ангажманом”, него повременим повлачењем. Не треба нам више буке, треба нам више тишине која уме да мисли. Тишина није одсуство живота, тишина је лабораторија живота. У њој се види шта је наше, а шта нам је убачено. У њој се разликује жеља од навике, став од понављања, храброст од дрскости. Као што тело има имунитет, тако и дух има имунитет, а имунитет се не гради скроловањем. Оперативни принцип, једноставан као кућно правило: уведите себи „царину” на информације. Пре него што поверујете, поставите три питања: ко ово говори, зашто баш сада и чиме то поткрепљује. Ако нема одговора, не делите и не храните туђу машину својим нервима.
Други принцип: вратите досаду у дневни распоред. Да, досаду. Петнаест минута без екрана, без мобилног телефона, без потребе да „будете продуктивни”. У тој досади се рађа оно што заборављамо да је људско: радозналост, машта, унутрашњи компас.
Трећи принцип: вратите меру у говор. Не морамо сваки пут имати став. Понекад је достојанственије рећи „не знам”, него изговорити прву реченицу која звучи победнички. У времену у коме се људи такмиче у сигурности, „не знам” постаје најређа форма поштења. А поштење, колико год деловало старомодно, јесте технологија смањења грешке: оно успорава, иритира и баш зато чува.
Четврти принцип: вратите достојанство раду, чак и када је невидљив. У времену у коме се све мери лајковима, многи поштени послови делују као да не постоје. А управо на њима стоји земља: на мајстору који мери милиметар, на медицинској сестри која мери страх, на возачу који мери одговорност, на професору који мери будућност једним погледом. У таквим професијама нема спектакла, али има смисла. И ту је кључ: смисао се не производи, смисао се узгаја. Он расте тамо где се ради тачно, где се долази на време и где се грешка призна.
Можда је највећа заблуда да ће нас „нови” алати учинити бољима без новог карактера. Вештачка интелигенција може написати текст, превести књигу, па чак и имитирати стил. Али не може заменити оно што човека чини човеком: одговорност за последице. У том простору се одлучује ко смо. Јер питање није „шта све можемо”, него „шта је достојно да урадимо”. Кад год ту границу препустимо брзини, изгубићемо и слободу и мир. И то не због тираније, него због лењости.
Зато предлажем мали, скоро магични експеримент: једном дневно, у исто време, угасите све екране, упалите једну обичну лампу, пустите музику на грамофону. Седите, ћутите и напишите једну реченицу коју не бисте објавили нигде. Реченицу која је само ваша. После месец дана приметићете да сте повратили нешто што се не купује: унутрашњи глас. А кад се врати унутрашњи глас, враћа се и критеријум. Без критеријума, човек постаје публика сопственог живота, онај који зна реплике, али не зна зашто је уопште на сцени.
Неко ће рећи: то је ситно, свет гори. Тачно. Али свет се не гаси туђим слоганима, него личним навикама. Велике промене увек почињу малом дисциплином: да се не лаже, да се не вара, да се не жури када је важна одлука, да се не виче када је потребан доказ.
Досада, тишина, спорост данас су речи које звуче као слабост. А ја мислим да су постале најтврђи облик отпора: отпора према туђем ритму, према колективној нервози, према животу који се мери туђим сатом. Ко поврати право на свој минут, повратио је право на свој живот. И можда је то једина револуција која нам још стоји на располагању: да будемо присутни тамо где смо, пре него што одемо било где даље.