У српском медијском простору све чешће отвара се питање односа Србије и Сједињених Америчких Држава, као и улоге појединих америчких званичника у региону, у разговару за Васељенску са Младеном Дувњаком, професором из Чикага и једним од представника удружења „Срби за Трампа“. Организација основана још 2015. године, у време када се победа Доналда Трампа чинила мало вероватном, данас тврди да има јасну мисију, јачање српско-америчких односа и позиционирање српске заједнице као релевантног фактора у америчком јавном и политичком простору. У интервјуу Дувњак говори о утицају дијаспоре, медијским спиновима око Ричарда Гренела, улози НВО структура, као и о потенцијалима сарадње Србије и САД у новим геополитичким околностима.
Како бисте описали утицај организације Срби за Трампа у америчком политичком и јавном простору у претходним годинама, и да ли се тај утицај променио сада када је Трамп председник Сједињених Америчких Држава?
Наша организација је настала још давне 2015. године, у време када нико није ни помишљао да ће Трамп добити Републиканску номинацију, а самим тим касније и председничке изборе. И након 2020, када су му сви окренули леђа, наша организација је остала уз њега, пре свега јер смо у томе видели здраву идеју и добру политику, односно да сви живимо боље и да Америка иде напред, а ми, српска заједница, која није мала, у свему овоме постанемо поштован и битан фактор.
Које су кључне идеје и приоритети деловања организације у оквиру актуелне Трампове администрације? На чему је данас ваш главни фокус?
Добри односи Америке и Србије, дакле све оно што је намерно урушавано у периоду између 1988. године и 2016. године. Без обзира на то што је наш дом сада овде, сви ми желимо да видимо Србију напреднију него што јесте. Ми можда јесмо територијално мали, али ви имате у свету низ примера мањих земаља, попут Сингапура, који је напредовао за релативно кратко време. Наравно да они имају и добру геополитичку позицију, али ми нашу географску позицију погрешно сагледавамо, баш та чињеница да смо свима на путу треба да буде наш мотор покретач. Важно је пре свега да нас и Америка и Израел препознају као лојалног и стабилног партнера, што ће нам отворити многа врата, пре свега у виду инвестиција.
Рецимо, у четвртак је, у нашој амбасади у Вашингтону одржана прослава Дана државности Србије, где је присуствовао велики број званица из Стејт департмента, војних аташеа, других амбасадора из других држава, конгресмена, сенатора… Амбасадор Србије Драган Шутановац и конгресмен из Северне Каролине Пат Харинган одржали су величанствен говор. Све ово указује да нас америчка дипломатија из садашње администрације препознаје као пријатеља и са поштовањем.
Зато је сада право време да се окренемо ка Америци, јер нас коначно гледају као неког равноправног, за разлику од Европске уније, одакле једино стижу уцене и понижења.
Који су, по вашем мишљењу, највећи потенцијали сарадње Србије и САД?
Првенствено економски, односно привредни. Има маса сегмената који нису искоришћени, а могу да буду на обострано задовољство и профит обе стране. Морам да додам и војни аспект, а када то кажем, више мислим на сарадњу само наше две државе и јачање наше, српске војске. Америчка војска је тренутно (а и увек је била) најбоље опремљена и пролази најбољу обуку. Са усавршавањем наших људи, наша војска добија веће знање, а са тим долази и боља инфраструктура наших војних објеката и боља опрема.
Након текста „Дејли мејла“ у којем се у контексту унутрашњих обрачуна у Трамповом окружењу помиње и Србија, прозападни медији у Београду ту причу пласирају као дипломатски пораз и доказ нарушених односа са САД. Како ви тумачите такав наратив, да ли је реч о објективном извештавању или о покушају да се кроз интерпретацију једног таблоидног текста створи утисак захлађења односа између Србије и Сједињених Држава?
Не знам како бих другачије назвао то осим као прљаву кампању која долази из одређених европских кругова и која је усмерена против појединих америчких званичника. То се, уосталом, осећа и у Србији, јер се један таблоидни текст користи као повод за класично спиновање и покушај да се наруше већ изграђени односи између Србије и САД.
Посебно је индикативан начин на који се то ради. Сам избор фотографије једног америчког званичника није никако случајан. Користи се његов приватни живот како би се створио подсмех, омаловажавање и политичка дискредитација.
Због велике популарности господина Гренела и чињенице да је истакнути пријатељ Србије, неки проевропски медији су једва дочекали, а посебно након његове изјаве приликом посете Трампа у Давосу, када је јасно сугерисао да је пут Србије уз Вашингтон, а не уз пропали Брисел, да се надовежу и учествују у ширењу ових лажи и обмана.
Ти неименовани извори који су наводно радили са Гренелом, сигуран сам да никада нису имали прилику ни да га упознају. Људи који причају против њега свесно користе термин „наводно“ да би се заштитили од тужбе за клевету, јер то „наводно“ у преводу значи, лажемо и може нам се. Европски и српски новинари требало би да имају предмет „емпатичка асертивност“, што подразумева да треба да имају став, али и да пазе на осећања онога кога помињу, будући да преносе непроверене трачеве као неоспорну истину.
Да ли мислите да европски, конкретно британски „Дејли мејл“, у сарадњи са домаћим западним медијима, покушава да створи слику у јавности Србије како Гренел заправо нема утицај у Трамповој администрацији, па тако ни његове изјаве везане за Србију немају тежину?
Ричард Гренел је, како у претходној Трамповој администрацији, тако и током читаве кампање и избора, остао доследно лојалан председнику Доналду Трампу, посебно у тренуцима када су му многи окретали леђа. И 2024. године та лојалност није изостала. Трамп такве ствари изузетно цени и могу одговорно да кажем да је Гренел један од људи у које има највише поверења. У супротном, не би био постављен на једну од најосетљивијих и најважнијих функција као што су преговори у Венецуели.
Трампу је то било од изузетног значаја и не знам колико је познато у српској јавности али управо је Гренел био међу првима који је преговарао, одлазио у Венецуелу и отворио канале комуникације, што је на крају допринело и хапшењу Мадура. Не треба заборавити ни чињеницу да су захваљујући његовим напорима амерички таоци враћени из Венецуеле у Сједињене Државе. Ето то су конкретни резултати, а не медијске конструкције.
У српским медијима, односно проевропским медијима који се представљају као српски, нажалост, често се понижавајуће говори о Гренелу и као и у његовој улози Кенеди центру, што уопште није мала ствар. Међутим, управо му је председник Трамп указао поверење да преузме институцију која је имала озбиљне финансијске проблеме. Његов задатак је био да стабилизује финансије и обезбеди нови модел функционисања, који ће у будућности постати модеран културни простор у којем су сви добродошли, без обзира на политичку припадност.
Фасцинантно је да се један медиј који је некада важио за пример озбиљног новинарства бави здравственим стањем једног политичара, и то на крајње малициозан начин. Како то коментаришете?
Горе сам помињао недостатак емпатије, међутим, ово је одсуство сваког вида људскости. Шаљу поруку свим пацијентима који тренутно воде најтежу животну битку и који су преживели рак да их такво стање чини злим. Сматрам да је то увреда за све оболеле и преживеле.
Поред Гренела помињу се још неки амерички званичници, као и српски председник. Наводно је српски председник испао колатерална штета због лоших односа Ричарда Гренела и Сузи Вајлс. Да ли постоји неки сукоб између њих?
То је само још једна неистина у низу и бедан покушај нарушавања добрих односа у Трамповом тиму, односно новој администрацији. Све те наводе демантовали су и Сузи Вајлс и Ричард Гренел, али тај медиј, као ни проевропски медији у Србији, то нису пренели.
Готово сваке недеље сведочимо медијском нападу на неког америчког званичника блиског Трампу, тако да ово није ништа ново. Ново је једино то што се сада у ту причу уводи и Србија, па се покушава створити утисак да постоји нека дипломатска криза. Једне недеље на мети су Џеј Ди Венс, Питер Хегсет или Тулси Габард, сада је на ред дошао и Гренел.
Суштина тих напада је очигледна, ни Бриселу ни Лондону не одговара Трампова политика, а посебно им не одговара његова јасна порука да ће Америка бити на првом месту и да ће испунити обећање дато грађанима да поново учини Америку великом.
Колики је заиста данас утицај српског расејања у САД на америчку политику да ли тај утицај има потенцијал за раст? И да ли постоје некакви фактори који негативно утичу на ту политику, а да рецимо долазе од Срба и ко су ти Срби?
Увек постоји простор за бољу сарадњу и за још веће унапређење. Можда се неком и не допадне то што ћу рећи, али прави пример сарадње, слоге и помоћи својој земљи, дали су нам Албанци и Јевреји. То су два народа која се, за разлику од нас, држе сложно, помажу једни другима и тачно знају свој циљ. Код нас је, нажалост, другачије, ми као да се водимо непријатељском кованицом – не дај Боже да се Срби сложе.
Ми смо прва организација настала када нико није ни желео да прави тако нешто. После првог Трамповог мандата, пре свега после короне, појавиле су се и друге, мислећи да они нешто боље раде, али проблем није ко боље ради, проблем је у српском егу. Да се свако нешто пита и, као из филма „Маратонци“, Лаки када каже: „Колики је мој део?“ Наши људи треба да схвате да его треба да се остави са стране, лични интереси такође, и да није реч о самопромоцији него изградњи моста пријатељства између Србије и Америке, нечега што би требало да буде добро и самим тим за добро свих.
Ми смо се окупили око др Олге Раваси још тада, професорке на Универзитету, Српкиње из веома угледне породице. Олга је једна веома поштована и уважена жена од стране америчке дипломатије и људи из самог врха Трампове странке. Она то поштовање и статус у друштву није стекла са неким користољубивим циљем, већ напротив, верујући у виши циљ.
Неки су схватили да кроз нашу причу не могу да добију личну корист, па су или отишли даље као „соло играчи“, а неки су направили те нове организације. То није добро за нас као заједницу, али свако нека ради онако како му више одговара. А има и тај још један разлог, сигурно сте гледали филм „Ђавољи адвокат“, са Ал Паћином и Кијану Ривсом, када Паћино на крају филма закључи суштину човечијег пада и каже: „Сујета, сујета, дефинитивно мој омиљени грех!“
Зашто сам све ово рекао? Пре свега јер постоје неки наши људи који свесно раде оно што је лоше и по нашу државу, и по нашу српску заједницу у САД, и тако излажу читав наш народ на стуб срама и, зарад личног интереса, сујете или ситног ћара, кваре и добре односе два народа.
Недавно сте за један српски портал коментарисали једну НВО чији се људи представљају као некакви лобисти и спона између САД и Србије, међутим дубинском истрагом испоставило се да је ту НВО, као и многе друге аналитичаре, финансирала и основала Бајденова администрација и да њихови контакти у САД немају никакав ауторитет. Сада имамо групу људи која је годинама радила на развијању односа Србије и САД и издвајала огромне количине новца из свог џепа градећи неку врсту српског лобија, и имамо, са друге стране, те припаднике НВО који се српским властима и медијима намећу као лобисти, а чији је једини циљ да на томе зараде. Није поштено. Али осим тога, да ли они представљају проблем у односима Србије и САД и какав?
Питање је веома лепо. Да, изјавио сам и понављам, вукови никада не спавају, него стрпљиво чекају свој плен, односно моменат када могу да реагују. Американци имају израз „грифтер“, они га употребљавају када хоће да укажу да је неко похлепан, преварант. А већина невладиних организација које раде некакве пројекте, заправо не раде пројекте, већ кроз то преносе ставове одређених влада, политичара или идеолошке групе. Онај ко плаћа, његов наратив спроводе.
Велики број тих НВО, али и појединаца који шетају између САД, Брисела и Србије, заоставштина су претходне администрације. Људи у Србији то не знају, они мисле да је променом администрације промењен и спонзор и идеологија тих људи, али није. Трамп и људи око њега врло добро знају ко је ко.
У ФБИ кажу, прати ток новца и сазнаћеш све. Тако је и у овом случају. Зато је веома опасна та игра и ти људи. Посебно појединци који се лажно представљају да су добри са новом администрацијом, а и даље играју како им свира Кристофер Хил. А кроз ту игру у Србији се стекао утисак да се ништа није променило и ствара се још већи отпор према Америци. Ја разумем наш народ и апсолутно их подржавам у смислу да имају дозу сумње.
Нама, који покушавамо да изградимо односе између две земље, то никако не помаже, пре свега јер се ти људи стално појављују на режимским медијима, неки су добили и државне функције, а претходно су годинама исмевали и вређали Трампа. Како онда објаснити то? Да ли мислите да то неко није гледао и да не зна њихов однос пре и после избора? То, наравно, говори више о њима, али опет поставља се питање и држави, зашто даје простор тим људима?
У Србији је велика конфузија везана за односе САД и Србије, а тој конфузији делом доприносе и ти, да кажемо, „лажни лобисти“. Поједини политичари, али и медији који се овде профилишу као прозападни, као да желе да наши односи буду што гори. Попут медијске хајке која се води против Гренела, тако постоји безброј других дезинформација. На пример о томе како Србију Трамп кажњава и једва чекају да се Србија помене у лошем контексту да то искористе и направе причу. Последње што читамо ових дана јесте теза како Трамп припрема истрагу поводом наводног мешања Србије у изборе у САД. Како коментаришете такве вести?
Као што сам рекао и у претходном одговору, грађани су збуњени са разлогом, јер свако износи информације које њему одговарају и у 90% случајева нису тачне. Наши људи мешају унутрашњу и спољњу политику, не знам зашто је то тако. Ближе се избори у Србији, саветујем и власт и опозицију, нека се препиру на политичком пољу, али пре свега да не мешају америчке званичнике и не провлаче их кроз блато, јер ми тако шаљемо лошу слику о нама самима.
Што се тиче мешања Србије у изборе у САД, то је бесмислица. Председник Трамп је рекао да ИП адресе долазе из Србије, није рекао да је Влада Србије урадила то и то, нити је било кога оптужио за то. Уосталом, сваки појединац је одговоран за своје поступке. Судство ради свој посао и ја не бих коментарисао нешто што је у процесу, а то и предлажем нашим људима, јер нагађања, намерна или случајна, нам више доносе штете него користи.
У Давосу је Доналд Трамп основао „Одбор за мир“, да ли мислите да ће то бити пандам Уједињеним Нацијама? И молим вас да прокоментаришете догађај који су медији, које смо раније поменули, промовисали као главни догађај. Наиме, међу политичарима који су добили позив нашла се и Вјоса Османи тзв председница тзв Косова, а председник Србије, није. Шта је довело до таквог потеза?
Не мислим да је пандам УН већ мислим да је нешто још боље и корисније. Примарни циљ организације јесте да се земље које би биле чланице одбора баве обновом земаља које су оштећене ратом. Нажалост српска Влада није контактирала никог од нас да би радили на том односу и процесу уласка у поменути одбор, а ми на своју руку ван било каквих договора то не можемо да радимо самостално.
Са друге стране, Албанци су били против Трампа, међутим њихове заједнице су у свакодневном контакту са својим владама и они тако удружени раде у корист своје земље.
Нажалост, српска влада је по питању лобирања и јачања веза између САД и Србије, прилично пасивна и резервисана. А у Америци ствари функционишу по том принципу, колико је јак и активан лоби одређене земље, толико су добри односи и самим тим и политичка сарадња. Албанци рецимо, не жале ни средства нити било шта да остваре циљ. Албанија је добила позив захваљујући својим лобистичким групама, међутим, Еди Рама, искусан и намазан политичар, иако је излобирао позив, изјавио је како позив мора да прође скупштинску процедуру и у међувремену позив је на његову молбу прослеђен такозваном „Косову“. Будући да албанске лобистичке групе су исте, позив је добила Вјоса Османи. Све је то плански и тактички осмишљено. Трамп се поздравио са свима и руковао како протокол налаже зато не видим разлога за спиновање и прављење неке приче која није тачна и извор је само нечије фантазије.
Било је информација да је нова америчка администрација указивала на проблем мешања НВО у протесте у САД, али посебно и у изборе судија и тужилаца. Изнесени су подаци о близу 300 милиона долара уложених у изазивање хаоса. Да ли су по том питању покретани неки поступци? Будући да се исти спонзори блокада помињу и у Србији, али да имамо врло сличан проблем и у правосуђу, када можемо да очекујемо да ће америчка администрација почети да се бави њима и у Србији?
У Америци је све оркестрирано из неколико кухиња. А она главна је наравно Отворено друштво господина зликовца Џорџа Сороша. Таквим људима све треба да се одузме и да се подели тамо где су нанели највише штете и где је захваљујући њиховом мешању долазило и до крвопролића. Ти људи не бирају новац и средства да се дочепају власти, али не видљиве, него оне власти из сенке – дубоке. Људи их зову дубока држава и увек упиру прстом на САД, али Сорошу, Рокфелеру и сличнима није стало ни до Америке, америчких или европских грађана, њих једино интересује глобална моћ и управљање људским животима, судбинама, нацијама.
У Америци се у многим државама судије и тужиоци бирају гласањем. По закону су нестраначки, али у пракси иза тих избора стоје озбиљне кампање и велики новац. Ко има новац за кампању, рекламе и организацију гласача, тај има и предност. Често се дешава да на такве изборе изађе мали број људи, па организоване групе могу лако да одлуче исход. Тако се кроз та тзв „мала“ гласања добијају изузетно важне позиције, које могу да утичу на много веће ствари.
Када се правосуђе тако бира,а овде је на избор судија и тужилаца велики утицај имао горепоменути зликовац, нормално је да држава дође у проблем. Ако неко финансира кампању, логично је да се касније очекује одређени утицај. Америчко Судство које је заглављено у канџама овог зликовца не може да доноси одлуке, што би наш народ рекао ни по баби ни по стричевима, већ искључиво по праву.
Што се тиче Србије, да ли могу да повучем паралелу, не бих могао из разлога што не живим у Србији, али проблем очигледно постоји. Мој задатак, илити послање јесте пре свега јачање америчко-српских односа.
С обзиром на то да САД тренутно немају именованог амбасадора ни у Србији, а ни у БиХ, како тумачите ту ситуацију? Да ли је реч о административном застоју, политичкој поруци или промени приоритета америчке спољне политике према региону?
Додао бих и Словенију која је део НАТО-а и ЕУ и Црну Гору. Намерно сам навео ове две земље јер су обе део НАТО-а, једна је у ЕУ, друга је на путу. Значи нема ту казне, како поједини хоће то да представе. Било је спекулација и поводом Марка Брновића, међутим тек након његове смрти јавност је увидела да је једини повод повлачења предлога био из здравствених разлога.
Али ми смо тако стално склони неким спекулацијама без покрића. Трамп пажљиво бира ко ће да спроводи америчку политику на Балкану, јер наш простор види као веома стратешки битно место. Ово наглашавам јер је важно да се нагласи да би и Србија то увидела и кренула ка остваривању свог циља, који би у оваквим консталацијама односа требао да буде зближавање са САД, као после Другог светског рата, када су четници изградили одличан однос са америчким војницима и народом и били и цењени и поштовани и ван граница Србије.
Никад не треба заборавити да су на америчку историју огроман утицај имале две личности које су Срби – Пупин и Тесла. Сада имамо Николу Јокића, Ђоковића, заправо имамо пуно потенцијала који се троши на погрешне ствари.
Како коментаришете одлуку да се одустане од куповине простора бившег Генералштаба у Београду? Да ли је та одлука, по вашем мишљењу, политичка порука или резултат притиска јавности? И најважније, да ли је прича о том пројекту заиста завршена?
То је велики пропуст. Тај пројекат је требао да буде степеник у подизању добрих односа између Србије и САД. Мислим да треба да нађемо неко решење да привучемо назад инвеститоре јер то је што кажу Амери “јединствена прилика у животу” коју треба искористити. Опет понављам људи који су било против,су то опструисали из личних интереса. Ти исти би сутра без проблема за много горе услове предали исти овај генералштаб, можда би га и поклонили… А овако су на ружан начин затворена врата, како америчким инвеститорима, тако и другим.
Унутрашња политика мора да остане у границама Србије. Када се посвађате са мужем, женом или дететом, да ли зовете неке комшије, које вас и не познају, да дођу да реше проблем, или то решавате унутар круга породице? Жао ми је што свако вреба свој интерес и не мари за Србију, уништавајући пројекте који зближавају Србију и Америку, и које би нам много користи донеле. Мислим да није стављена тачка, већ три тачке до следећег сусрета и требало би на томе да радимо.
Додао бих на крају, када говоримо о дипломатији, мислим да је добар одабир Владе Србије господин Драган Шутановац. Можда се ја не слажем са неким његовим политичким уверењима, али то овде није битно толико, јер као што сам рекао дипломатија подразумева да треба да станемо сви под један кишобран када је Србија у питању.
Ово говорим из угла Американаца, и америчких званичника са којима се виђам и могу вам рећи да је он врло популаран међу њима, о чему вам најбоље говори гости на прослави Дана Државности и поштовање које је том приликом указано свима нама. Што је најважније, оставља добар утисак и заиста се труди да допринесе побољшању односа наше земље и САД,а то је добра полазна тачка за лобистичке кругове, оно што је Србији неопходно. Погледајте где је лобирање довело Додика. Опет кажем, није битан мој став ни према Додику, али реално му треба скинути капу како је ангажовао лобисте и реаговао у датом тренутку.
Весна Веизовић / Васељенска