Зоран Ђорђевић, бивши министар
Народи не закасне зато што немају сат. Закасне када време мере успоменама.
Сваки народ у својој спољној политици пре или касније стигне до тренутка када више није довољно да зна шта памти, већ мора да одлучи шта жели да постане. Сећање чува достојанство, али само одлука отвара будућност. У тој тачки, између историје која нас обавезује и времена које не чека, почиње и озбиљна прича о односу Србије и Сједињених Америчких Држава.
Наш однос никада није био празна страница коју треба испунити лепим речима, већ сложен рукопис од савезништава, разочарања, узајамног поштовања и пропуштених шанси. Тај однос никада није био једноставан, али управо зато може бити важан. Једноставни односи припадају народима који немају заједничку тежину, док сложени односи носе и неспоразуме и поштовање, и ране и могућности. У нашој заједничкој историји постоји Пупин, српска застава на Белој кући и Халијард, али постоје и тренуци дубоких разлика. Зато са Америком не треба говорити ни језиком заноса ни језиком ината. Занос квари меру, инат квари корист. Први води у сервилност, други у самоповређивање. Зрела политика не бира само оно чега жели да се сећа, већ прихвата целину, јер само из целе истине може настати целовито партнерство.
Америка није само сила, она је систем за претварање знања у моћ, идеје у индустрију, ризика у капитал, а кризе у нову организацију. Kо је посматра само као војну и политичку тежину видео је њену сенку, али не и њено тежиште. Њена права снага налази се у способности да универзитет, лабораторију, тржиште, енергетику, одбрану и институције споји у исти цивилизацијски образац. Србија не треба да копира тај образац, нити да у њему изгуби себе, али мора да разуме да се будућност више не добија само преговорима, него приступом кругу правила, знања, технологије и заштите. Блискост са Америком зато није питање имиџа, већ питање тога каква Србија жели да постане.
Америка је за Србију важна не зато што од ње треба очекивати сентименталност, него зато што је она један од кључних центара света у коме се повезују знање, технологија, безбедност, капитал, универзитети и политички утицај. Приближавање том простору не значи одрицање од сопственог идентитета. Напротив, озбиљне државе улазе у велика партнерства управо зато да би прошириле могућност да сачувају себе. Самопоуздање се не доказује одбијањем сарадње, већ способношћу да се из сарадње извуче оно што земљу чини уређенијом, сигурнијом и снажнијом. Србија је последњих година показала да уме да разговара са различитим центрима моћи, да чува сопствене интересе и да у сложеним међународним околностима остане видљива и уважена. Таква позиција није мала ствар и не треба је потцењивати. Али свака добро сачувана позиција добија пуни смисао тек када се претвори у дугорочан резултат. Следећи корак зато није прекид са досадашњом политиком, већ њено природно сазревање: више институционалних веза, више стратешког дијалога, више универзитетске и научне сарадње, више заједничког рада у енергетици, дигиталним технологијама, безбедности и образовању. Најбољи односи између држава нису они у којима нема неслагања, већ они у којима неслагање не уништава све оно што може бити корисно. Србија и Америка не морају исто гледати на свако питање да би заједно градиле оно што је важно за наредне генерације. Управо у томе се мери дипломатска зрелост: да се о тешким темама говори мирно и аргументовано, а да се истовремено шири простор поверења тамо где интереси могу да се сретну. Зато нам није потребна ни идеализована Америка ни Америка претворена у трајни предмет љутње. Потребно нам је тачно разумевање Америке. Велика сила не мења своју природу зато што је ми волимо или не волимо. Она остаје оно што јесте: држава интереса, институција, моћи и иновација. На нама је да у тој чињеници препознамо могућност, да понудимо поузданост и да тражимо поштовање. У дипломатији се поштовање не добија повишеним тоном, већ доследношћу, знањем и способношћу да партнер види да пред собом има државу која зна шта хоће. У томе посебно место имају људи који умеју да приближе један свет другом. Пупин је управо зато већи од споменика који му подижемо. Он је разумео да између две земље не постоји само простор између влада, већ и простор између универзитета, научника, привредника, уметника, студената и дијаспоре. Такви мостови трају дуже од политичких мандата. Они стварају ону врсту поверења која се не руши при првом неспоразуму. Зрела Србија мора да зна да каже где се не слаже, а затим да још одлучније гради све оно у чему се интереси подударају. Најбољи односи нису они без рана, него они у којима рана више не управља сваким следећим потезом. Ако желимо врхунске односе са Америком, онда морамо да их градимо као систем, а не као расположење. То значи стратешки дијалог, дугорочни образовни програми, заједнички фондови за иновације, снажније повезивање дијаспоре са Србијом, енергетска сарадња која смањује рањивост и разговори у области безбедности који ће повећати предвидљивост. Лидери могу да отворе врата, али само институције могу да обезбеде да она остану отворена. Такво партнерство природно приближава Србију и европском простору коме припада по географији, култури и интересима. Дубља сарадња са Америком не удаљава Србију од Европе, већ може да убрза њено укључивање у свет правила, стандарда и сигурности у коме мале државе највише добијају када су поуздане, уређене и стратешки јасне. То није избор против било кога. То је избор за већу сигурност сопственог народа.
На крају, Србија не постаје озбиљна држава онда када је велика сила похвали, него када велика сила схвати да без ње неке ствари више не може лако да заврши. Ту почиње право поштовање. Србија зато не треба да тражи од Америке љубав, већ однос у коме ће њена трезвеност бити цењена, њена поузданост тражена, а њен интерес довољно јасно обликован да га други могу уважити. Права мера српско америчких односа неће бити у броју свечаних речи, већ у томе колико смо заједно изградили ствари које ће трајати и када данашњи актери више не буду на сцени. Србија данас има ретку прилику да своје историјско памћење претвори у политички капитал, а свој међународни положај у трајну предност. У воз који се зове Америка Србија не сме да уђе као путник који пита куда се иде, већ као држава која зна где жели да стигне: у Европску Унију, шири круг безбедности и међу уређене земље које не траже заштиту од историје. Јер народ који нема одредиште постаје туђа станица, а држава која зна свој циљ престаје да буде предмет туђих одлука и постаје чинилац сопствене будућности.