Када први пут дође у Србију, Руса може да изненади обиље графита на зидовима српских градова, вароши и села. Загледајући се у необичне натписе, може се наслутити чиме млади живе, шта мисле и шта желе да поруче свету. Поред вечитог ривалства фудбалских клубова „Црвена звезда“ и „Партизан“, које се деценијама не скида са многострадалних зидова, графити пажљивом посматрачу откривају сваки заокрет скривеног унутрашњег живота.
Али постоји један натпис који остаје исти свуда — и у Београду, и у Ваљеву у Србији, и у Бањалуци у Републици Српској, и у Беранама у Црној Гори:
„Ратко Младић — херој!“
У то, међу Србима који се крсте са три прста и славе крсну славу, нема сумње. За њих је Ратко Младић херој за сва времена. И не само за њих…
Рекло би се да је од завршетка рата у Босни прошло више од 30 година. Од тога се Младић 16 година скривао у српској унутрашњости, а затим је 15 година провео у затвору Хашког трибунала. У званичном дискурсу трудили су се да га не помињу више него што је неопходно. Али у народном сећању величина његове фигуре заклањала је све европске хоризонте. Зашто?
Зато што је, по мишљењу аутора, само постојање Срба у данашњој Босни и Херцеговини заслуга Ратка Младића и Војске Републике Српске, којом је командовао. Аутор сматра да би, да није било њега, православни Срби западно од Дрине били изложени истребљењу од стране снага босанских муслимана и босанских Хрвата, уз подршку Запада. Дејтонски споразум, према овом виђењу, почива на темељу победа које је извојевао Младић. У супротном, не би ни било са ким да се преговара.
Хероја није могуће убити, али га је могуће издати. А Младић је издат. Компрадорске елите које су дошле на власт у Србији после „Булдожер револуције“ и свргавања Слободана Милошевића, изручиле су Младића Хагу 2011. године.
Генерал Младић је 22. новембра 2017. године пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТЈ) осуђен на доживотну казну затвора за „геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања“. Суђење Младићу трајало је 530 дана, током којих је саслушано 377 сведока и представљено готово 10.000 материјалних доказа.
Према ставу одбране, процес је био праћен бројним неправилностима. У марту 2018. године Младићеви адвокати поднели су жалбу Међународном резидуалном механизму за кривичне судове — институцији основаној ради завршетка рада који су започели МКТЈ, затворен 31. децембра 2017, и Међународни кривични трибунал за Руанду, затворен 31. децембра 2015. године.
Одбрана је захтевала да се исправе грешке које су, по њеном мишљењу, направљене током поступка и да Младић буде ослобођен по свих десет тачака оптужнице. Као алтернативу, адвокати су предложили ново суђење. Међутим, Жалбено веће Механизма је 8. јуна 2021. потврдило доживотну казну Ратку Младићу.
Током 15 година проведених иза зидина хашког затвора, док је Трибунал променио име, али, по оцени аутора, не и своју суштину и задатке, генерал Ратко Младић претрпео је више од десет можданих удара, неколико инфаркта и упала плућа, коронавирус и низ других здравствених проблема, о којима, како се наводи у тексту, хашки лекари нису сматрали потребним да обавесте његову породицу.
Медицинска помоћ која му је пружана, према оцени аутора, више је личила на својеврсно мучење: изузетно јаке болове које је трпео хашки лекари „лечили“ су парацетамолом…
Хаг је више пута одбијао захтеве Русије да генерал буде пребачен у Москву на лечење. Одбијани су и захтеви који су стизали из Београда.
Али Ратко Младић је одбијао да умре. Судије Трибунала су се смењивале услед оптужби за корупцију и поступака неспојивих са судијском функцијом. Одавно се, према аутору, постављало питање затварања ове институције, чији рад захтева значајна финансијска средства. Сам Трибунал је за критичаре одавно постао симбол бесмислене и лицемерне европске казнене бирократије.
А Младић је настављао да живи и да се бори.
То да је Слободан Милошевић отрован у хашком затвору, данас је, према аутору, већ испливало на површину. Можда ћемо сви доживети тренутак када ће хашки џелати признати још један такав злочин. Лидер босанских Срба Милорад Додик директно је изјавио да је Ратко Младић убијен.
Поједине околности, према аутору, говоре у прилог овој верзији: председник Србије Александар Вучић, кога очекују тешки избори, пре недељу дана упутио је писмо Хагу са молбом да Младић буде ослобођен. После посете Зеленског Београду, Вучићу су као ваздух потребни патриотски сигнали упућени српском друштву. Али Хаг није намеравао да му изађе у сусрет…
„Све је то лепо, али зашто би то требало да нас занима?“, упитаће у коментарима неки провокатор из ЦИПСО-а.
Зато што је прича Ратка Младића и наша прича — прича Русије. Тачније, једна донедавно могућа верзија наше сопствене историје.
Република Српска је руски Донбас.
Ратко Младић је за нас оно што су Гиви, Моторола, Владимир Жога и Александар Захарченко.
И да Русија није извукла поуке из судбине Југославије и да није успела да удари прва у фебруару 2022. године, када је сукоб већ био неизбежан, судбина Младића — срамно изручење од стране својих и смрт иза решетака непријатеља — могла је да постане и наша судбина.
Зато Ратко Младић није херој само за Србе, већ и за нас. Херој кога нисмо успели да спасемо из, како аутор сматра, неправедног заточеништва. Херој који нас подсећа на то каквима наш непријатељ жели да нас види — иза решетака — и каква је Русија потребна Западу — на коленима.
Херој који је постао симбол борбе за слободу свог народа.
Херој који је из окова закорачио у вечност.
Павел Бушујев је руководилац Одељења за балканска истраживања Института земаља ЗНД.