Од почетка ових протеста који заправо никада нису били само студентски, мене су највише фрустрирали „националисти“. Сви остали опозициони актери су политички прегажени и самопрегажени хиљадама пута, и једини разлог зашто и даље постоје, када се ствар симплификује, јесу западне финансије и инфраструктура иза њих које служе да се српским властима држи релативно лабава али ипак реална омча око врата. Из перспективе запада, свака власт у Србији је увек већ исувише српска, и та омча се по потреби јаче или слабије стеже.
Иако ове опције, услед свог невероватног елитизма, ауторасизма и аутошовинизма, никако нису успевале да постигну масовност, њихова важност и утицај на друштво из године у годину су бивали све већи. Kроз медије, културу и образовање, полако су разводњавали идеолошке разлике, занемаривали реалност политичких могућности Србије, и политичка питања миц по миц преводили у антиполитику.
Најпре се створио наратив о „погубној власти једног човека, Александра Вучића“ – кроз легитимизовање психијатријског речника и давања дијагноза, баналног вађења реченица из контекста и стварања слике да се искључиво ради о „лажову“, ређањем и препумпавањем афера власти (али увек тако да оне не смеју имати никакве јасне везе са њиховим – западним – финансијерима), све идеолошке разлике и сва потенцијална и реална политичка размимоилажења су склањана у страну, и политика је тихо али успешно свођена на дихотомију: за и против Вучића.
Паралелно са тим, креирала се слика о наводној нормалности и ненормалности: неком измишљеном врлом свету морално узвишених (западних) вредности наспрам кога се налази Србија заробљена у „напредњачкој тмини“. Заплет је од самог почетка био једноставан: подразумевао је игнорисање сваке компликоване политичке, економске и међународне реалности и потенцирање млаких, инфантилних и апстрактних, никада разрађених, идеја „правде“, „слободе“ и „професионалности“.
Борбу против непотизма ођедном су почеле да воде структуре које су уздуж и попреко непотистичке. На објективном новинарству инсистирали су медији који себи никада нису желели да дозволе минимум мишљења које није било искључиво на њиховој линији. Kритикована је корупција као последица некакве покварене (напредњачке, али и српске) душе а не као структурни проблем земаља економски и идејно зависних од запада. На одбрану „аутономије универзитета“ тражена је подршка од европских факултета чије су управе у претходних пар година позивале полицију у своје просторе и кампусе да растура пропалестинске протесте користећи насиље које су наши студенти видели само на филмовима.
Тим методима, сада већ толико прежвакане флоскуле, попут „ово има само код нас“, „да смо у нормалној земљи, ово не би било могуће“, „само да склонимо ово врхунско зло, па ћемо се ћерати“, ма колико биле потпуно бесмислене, неинформисане и подразумевале да ама баш ништа (заиста ништа) о свету и политици не знате, полако су улазиле у колективно несвесно и крчиле свој пут чак и у умове обичних људи, а не само ауторасистичких елита. Од Србије је направљен инцидент, од политике лажни морализам, а размишљење је замењено специфично креираним емоцијама страха, беса и ресентимана.
Но до јесени 2024, ова позиција и даље није имала – релевантну масовност. Ту у игру коначно улазе „националисти“. Деценијама уроњене у вођење културних ратова увежених у Србију са запада, оптерећене борбом против авети комунизма, склоне кафанској геополитици, теоријски махом непотковане и чак незаинтересоване, националистичке елите дочекале су почетак протеста у потпуности голоруке и неспремне. У доброј мери захваљујући баш њима, и део обичног народа, оног који би можда и даље остао отпоран на хибридни рат који се водио против њега, коначно је попустио и придружио се флоскула револуцији.
Власт је у свему овоме такође имала велику улогу. Од свог успостављања, знала је добро ту чињеницу: алтернатива која би је иоле угрозила могла је доћи само „са десна“, и зато је годинама мање или више успешно радила на асимилацији и/или разбијању националиста, како партијском, тако и капиларном. Насупрот томе, ауторасистичке и прозападне стране третиране су благонаклоно: поклоњена им је академска и културна сфера, доведени су њихови медији и ни на који начин нису регулисани, а раст њиховог утицаја невероватно је потцењен. Могуће уверена у то да јој је таква опозиција потребна како би својим идеолошким и антисрпским деловањем вечно одбијала превасходно националистички опредељене масе, како би у поређењу с њом деловала барем као „мање зло“, власт је начинила велику грешку.
Не само да ће се испоставити да ће та страна успети да постане много јача него што је власт могла и да замисли, већ је њено деловање директно допринело слабљењу и кривљењу националистичких позиција – које су ионако пре биле ствар сентимента народа пелцованог антиимперијализмом 1999. него разрађене и моћне идеологије. Власт је дозвољавала ауторасистичким елитама готово све, и гајила и у својим редовима актере и политичаре сличне провинијенције. Ткиво антиимперијалистичког национализма растакано је довољно темељно да је на крају у потпуности кооптирано. Ауторасисти су однели убедљиву победу у културном рату – другим речима, ЦИА је научила ћирилицу.
Велика и тужна историјска иронија била је у томе да су, угледавши на протестима српске тробојке и чувши патриотске песме, националисти поверовали управо у супротно: да је тај пораз заправо њихова победа. А потом су поверовали, што је још луђе, да ће се та победа, спонтано и силом прилике, превести у политичку победу.
Све ово је логичан исход дуготрајне структуралне слабости националистичких позиција, који има најмање два узрока. Први је материјални: тренутно нема озбиљног интереса – ни унутрашњег ни спољашњег – да се таква опција финансијски и логистички подржи. Систем је већ довољно стабилизован тако да десница постоји као резервоар енергије, али не и као политички фактор. Аутошовинистичке опције могу да је користе као притисак, али не да јој дозволе да постане алтернатива.
Други разлог је кадровски, и само донекле следи из првог. За све ове године живота након слома југословенског социјализма, националисти нису изградили никакав озбиљан политички апарат. Већи део њих је годинама био у директној или индиректној спрези са Српском напредном странком, учествујући у њеном културном и медијском екосистему, ћутећи у сопственој удобности. Kада су се коначно наљутили на власт, та љутња је остала на нивоу афекта. Kритика је преузета са „Шолакових“ медија, а алтернатива није ни покушана да се уобличи. Не постоји ни партијски, ни организациони, па чак ни теоријски рад на томе шта би та алтернатива уопште била.
Стога, суочени са масовним окупљањем, симболима, ћирилицом, заставама и емотивним набојем, националисти су постали убеђени да је у питању „њихов“ протест. Игнорисали су све што је било очигледно: да протесте воде професори, културњаци, јавне фигуре и структуре које су отворено аутошовинистичке, да постоји јасна логистичка и медијска подршка са запада, да су кључни наративи и политички захтеви у потпуности компатибилни са оним што се годинама артикулише у круговима попут Пешчаника. Уместо политичке анализе, добили смо чисту идеолошку пројекцију.
Веровало се да ће се изнутра „изгурати“ националистичке позиције. Још горе, веровало се да су те позиције већ ту, само недовољно артикулисане. И управо ту долазимо до кључног проблема: националисти су дали политику за естетику, потпуно игноришући способност система да у себе интегрише и трансформише све, и да је свака иконографија, па и српска, моћна само онда када је нападнута или забрањена. Kада је легитимизована, значи да је већ испражњена од сваке своје субверзивности и упрегнута у постизање других циљева.
У таквој конфигурацији, националисти су постали оно што је професор Милош Kовић прецизно формулисано као националичку пешадију. Они су давали енергију, бројност, симболички капитал – али не само да нису одлучивали ни о циљевима, ни о стратегији, ни о исходима, већ је сама пракса протеста разводњавала и мењала њихов ионако слабашан и неутемељен поглед на свет.
Њихове просрпске позиције о окупираности Србије замениле су флоскуле о раду институција и правној држави. Њихов религиозни живот замењен је псеудорелигиозним заносима и апсолутно некритички преузета је либерална и протестантска критика Српске православне цркве. Дојучерашњи пумпачи „велике Србије“ данас с презиром гледају на Србе ван српских граница. Чак је и традиционално пријатељство са Русијом озбиљно уздрмано, а ових дана тријумфално подржавају и позиве да се Србима суди у Хагу.
Блажено игноришући последице ових процеса, националистичка пешадија бранила је своје понашање двоструко: с једне стране, папагајски понављајући фабриковану идеју да је најважније заменити актуалну власт, а с друге, подразумевајући дословно ни у чему утемељену претпоставку да ће, након што се власт смени, бити далеко више простора и могућности за спровођење њихове просрпске политике (под условом, наравно, да од ње ишта до тада остане).
А онда је процурила студентска листа. Листа је гора од очекиваног. На њој је „два и по националиста“, а већину чине отворени антинационалисти, другосрбијански кадрови и ауторасистички гласови. Не само да националисти нису успели да „освоје“ протесте, не само да су били потпуно ирелевантни за њихову политичку артикулацију, већ су их њихови тренутни партнери „наградили“ на један толико очигледно понижавајући начин. Другим речима: не само да националисти нису добили ништа, већ су активно учествовали у процесу који производи њихову политичку маргинализацију.
Да ли ће студентска листа утицати на отрежњење и сламање свих ових илузија? Да ли ће се коначно суочити са реалношћу својих позиција и покушати, испочетка, да полако, темељно и без пречица по први заправо граде праву националистичку и антиимперијалистичку опозицију, која ће барем дати неки темељ будућим генерацијама, под условом да се односи моћи у свету наставе мењати? Или је премоћ позиција Пешчаника толико дубоко захватила националистичку страну да је њихово следеће суочавање, након давања подршке Хашком трибуналу, оно са Сребреницом?