Одлазећи Милов режим до самог краја није се суздржао од покушаја да наруши већ уништене односе два братска народа посебно последњих 10 година његове тридесетогодишње владавине.
Протеривање амбасадора Србије Владимира Божовића из Црне Горе, по свему судећи, последњи је потез који је одлажећи режим Мила Ђукановића направио, пошто ће до краја ове недеље Скупштина Црне Горе изгласати нову владу мандатара Здравка Кривокапића. Нажалост и без тог, срамног, завршног чина тридесетогодишњу владавину ДПС-а обележила је антисрпска политика поготово у последњих десет година.
Дакле, најдуготрајнијем режиму у Европи приближио се крај барем када се ради о парламентарној већини и Влади. Три месеца након успеха на изборима победничка коалиција формираће нову власт до краја недеље када влада од 12 министара на челу са мандатаром Кривокапићем буде изгласана. Ђукановић остаје председник Црне Горе званично до 2022. године.
Ово је пет најупечатљивијих покушаја Мила да угуши српство у Црној Гори.
Закон о слободи вероисповести
Доношењем овог закона крајем прошле године планиран је удар на имовину Српске православне цркве у Црној Гори који се попут бумеранга вратио одлазећем режиму.
Тај закон је, између осталог, предвидео следеће: верски објекти и земљиште које користе верске заједнице на територији Црне Горе, а за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као културна баштина Црне Горе, државна су својина.
Из овог спорног члана било је јасно да држава намерава да одузме вишевековну имовину СПЦ-а. Због тога су крајем прошле године почеле вишемесечне, километарске литије широм Црне Горе у знак протеста против закона. Литије су практично ујединиле опозицију у борби против Ђукановића што је свакако убрзало његов пораз на летошњим парламентарним изборима.
Црногорски језик са два нова слова
Ако је Закон о слободи вероисповести био завршни корак режима Мила Ђукановића, онда је увођење црногорског језика са још два слова био један од првих најупешатљивијих потеза на том антисрпском путу.
Тако од школске године 2011/12 у црногорским школама учесе и слова: жј (ź) и шј (ś). Од тада се, рецимо, сјекира или зјеница могу изговарати „шјекира (śекира)“ и „жјеница (źеница)“, а такође, примера ради, „нигђе“ и „другђе“ се може рећи уместо „нигдје“ и „другдје“.
Временом се кренуло и у измене у лектири у Црној Гори па су крајем прошле године „избачена“ дела чувених српских писаца Алексе Шантића, Десанке Максимовић, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића… На њихово место дошле су књиге Сунчане Шкрињарић, Кемала Цоцо, Шима Ешића, Хасније Муратагић-Туне, Назмија Рахманија, Зувдије Хоџића…
Нема двојног држављанства
Власт Ђукановића је започела антисрпску политику 2008. године када је законом забранила двојно држављанство. Доношење тако рестриктивног закона који није карактеристичан ни за већину земаља ЕУ, а камоли за земље региона изазвало је велике полемике у јавности.
Такав потез тумачио се као покушај да се заштити црногорски идентитет, да се започне антисрспка политика, али и да се поједине партије задрже на власти тако што црногорски Срби не могу да гласају на изборима.
Укидање одлуке Подгоричке скупштине
Тако је парламент Црне Горе пре две године укинуо одлуке Подгоричке скупштине о уједињењу Србије и Црне Горе и то пун век касније.
На тај начин је валоризована Ђукановићева изјава из Париза са обележавања краја Првог светског рата где је изјавио да је Црна Гора „трагично анектирана пре 100 година од Србије“, која ју је, како је рекао, „увукла у рат“.
Признавање Косова и слављење „Олује“
Од стицања независности 2006. године режим Ђукановића се трудио да и потези Црне Горе у региону не буду, најблаже речено, наклоњени Србији. Тако је још 2008. године Црна Гора признала независности Косова иако то до дана данашњег нису учиниле ни поједине државе чланице Европске уније.
Колико је одлазећој власти било стало до добросуседских односа са Приштином показало се и 2017. године када је послала два штабна официра у мисију КФОР-а на Косову што је изазвало буру у српској јавности. Сличне реакције настале су и када је војни аташе Црне Горе Иван Машуловић присуствовао у Книну обележавању „Олује“ у којој је протерано 250.000 Срба из Хрватске и убијено најмање 2.500.
На тај начин Црна Гора је практично дала легитимитет овој злочиначкој акцији. Званична Подгорица је овим чином занемарила не само страдање људи у „Олуји“, већ и чињеницу да се у Црној Гори, према последњем попису становништва, скоро трећина становништва изјашњава као Срби.
