аутор: Зоран Ђорђевић, бивши министар

Ових дана Србија поново пролази кроз искушења која превазилазе границе обичних политичких неслагања. У појединим градовима, под плаштом наводне борбе за правду и слободу, одвијају се сцене насиља које немају никакве везе са достојанственим грађанским исказом воље. Напади блокадера на полицију, физички насртаји на грађане који другачије мисле, демолирање просторија политичких странака, уништавање имовине – све то није спонтана ерупција незадовољства, већ део пажљиво осмишљеног сценарија. Циљ је једноставан: изазвати реакцију државних органа, створити слику „бруталности“, а потом ту слику, временом деформисану, пласирати међународној јавности како би се извршио притисак на председника државе да распусти власт или како они кажу најбоље повуче.

Ово, међутим, превазилази питање избора. Избори су темељ демократије, они долазе и пролазе, мењају власт вољом народа. Проблем настаје када се власт покушава мењати изван институција, на улици, кроз (не)контролисани хаос. Још је опасније када се чују јавне изјаве да би „најбоље решење“ била физичка елиминација председника. То није политичка смелост, већ морални пад опозиције и напуштање сваке идеје демократске борбе.

Држава се данас налази пред класичним парадоксом моћи: ако реагује одлучно, биће оптужена за репресију, а ако пак остане суздржана, ризикује да насилници стекну осећај некажњивости и да се број оних увучених у конструкцију „праведног устанка“ повећа. У политичкој теорији ово је познато као „дилема владавине“ свака одлука носи цену, а ниједна није без последица.

Тешко је у таквим околностима разумети оптужбе о диктатури. У земљи где се јавно и без последица изговарају и најгрубље увреде, где се на трговима износе и најрадикалнији политички ставови, тешко је говорити о ауторитаризму. Србија данас бележи економски раст, отвара нова радна места, гради инфраструктуру и јача међународни положај. Ако се у томе види „безнадежност“, онда критеријуми не потичу из стварности, већ из пројектоване слике намењене спољним центрима моћи.

Посебно забрињава инструментализација младих. Део опозиције покушава да се сакрије иза студената, подгревајући их у својим медијима лажним, сензационалистичким и нетачним насловјма и текстовима, гурајући их у сукобе који служе туђим али и њиховим интересима. На срећу као и увек већина младих људи и грађана препознаје те манипулације. Али треба бито обазрив, историја нас учи да и мањина која поверује може постати врло опасна запаљива искра.

У основи, ово није сукоб политичких платформи, већ судар два концепта друштва: једног који тежи стабилности и напретку, и другог који рачуна на дестабилизацију као пут до власти. У таквим тренуцима, одговор који нуди зрела нација јесте прост. Зове се мир! Мир није пасивно стање, већ активна одлука да се не дозволи увлачење у спиралу насиља. То је облик политичке зрелости народа који разуме да будућност не припада онима који руше, већ онима који граде. Они који мир одбацују, свесно се искључују из заједничке будућности Србије, али овог пута, заувек.