Демографски колапс у Србији није ствар суве математике. Опстанак српског народа
налази се у смртној опасности већ деценијама. „Бела куга“ пустоши нашу земљу, и
морамо разумети њене корене како бисмо понудили неколико конкретних решења.
Лако је увидети да стопа рађања опада и да популација стари. Многи ни из те просте
чињенице не умеју да изведу исправне закључке. Још је теже повезати мањак рађања
српске деце са појавама попут вишедеценијске емиграције Срба у Северну Америку и
Западну Европу, и планског комунистичког уништења српског села присилном
индустријализацијом и „пролетеризацијом“ сељака.
Али без освртања на ове сложеније изазове морамо прво разумети каква нас
будућност очекује ако се тренутни трендови не промене. У Србији се старосна
структура све више мења. Младих у Србији има све мање из године у годину, а број
пензионера драстично расте. Процењује се да деце у Србији има тек око девет стотина
хиљада, док пензионера има око милион и седамсто хиљада. То је разлика од 800,000
душа. И ситуација ће следећих година постајати све гора. На територији Србије
процењује се да ће већ 2052. године бити дупло више пензионера него деце. У
областима попут Бора и Зајечара ово је већ реалност.
Када земља крене да има превише стару старосну структуру економија прва крене да
пати. Неодрживост пензионог фонда боде очи сваком економисти. Како би се свим
пензионерима исплаћивале пензије идеално би било да за сваког пензионера постоје
три радника. Уместо односа 1:3, у Србији за сваког пензионера постоји само 1,7 радник.
Како се ситуација погоршава држава ће бити присиљена да све више новца узима од
пореза и акциза, што ће ударати на џепове грађана Србије, или уколико је држава
невољна да подигне порезе и акцизе одузимаће директно од буџета за школе,
мостове, болнице, путеве…
Два су основна разлога за белу кугу у Србији.
Први разлог је економски. У добу како оружаних сукоба тако и ратовања санкцијама и
тарифама економија Србије је, уз све светске економије, значајно пропатила.
Неолиберални капитализам и његови глобалистички пипци задиру у све сфере живота
и комерцијализују их. Млади се данас налазе у изузетно неповољној позицији. Ниске
почетне плате, за оне који уопште имају среће да добију први посао у струци, често су
довољне таман да покрију основне трошкове живота попут намирница и кирије. Млади
парови имају недовољно финансијске безбедности, средстава и могућности за штедњу
да безбедно планирају породицу.
Други разлог је културолошки. Економија се мења јасним методама – увођењем
посебних политика и програма (о којима ће бити реч у даљем тексту) можемо да у
Србији створимо све потребне услове да млади парови могу да мирно планирају
сопствену будућност. Култура се не мења тако јасно и мерљиво као економија.
Деценијама је српски народ жртва програма који за свој циљ има уништење породице.
Декадентни медијски садржаји циљано уништавају умове младих људи. Планско
уништење породице дешава се пред нашим очима. Свуда око младих се налази
промоција хомосексуалности, атеизма, сексуалног неморала и наркоманије.
Телевизијски програми и друштвене мреже пуни су садржаја који има за циљ да младе
мушкарце одврати од бивања отац, да их натера да мрзе жене и да их посматрају као
сексуалне објекте. Исти ти медији младе жене уче да је бити мајка „кавез“, да оне
морају да буду „независне“, да свака религија мрзи жене и да само западни модел
феминизма њима нуди спас.
Како онда можемо да се спасимо демографског колапса?
Није неопходно да „измишљамо топлу воду“. Постоји неколико држава које су се
нашле у истом проблему као онај са којим се Србија суочава, и чије су патриотски
настројене власти увеле политике које за циљ имају да реше и економски и
културолошки узрок беле куге.
Мађарски ЧОК програм намењен је породицама које имају малу или тек планирају
децу. Само тако што се заветујеш Мађарској влади да ћеш имати деце стечеш право на
више десетина хиљада евра, у зависности од броја деце, у кредитима или
бесповратним средствима за куповину прве куће или стана за породицу, са посебним
повластицама за оне који би да живе и реновирају домаћинство на селу. Уз ЧОК
породице у Мађарској имају и право на велике пореске олакшице за родитеље, а мајке
чак имају право и на плату до одређене старости најмлађег детета, тзв. „плата за
мајке“.
Ови напори владе Мађарске помогли су да се наталитет, поготово ван већих градова
попут Будимпеште и Дебрецина, значајно подигне, и од 2015. године преко 340.000
породица је користило ЧОК програм. Мађарска је овим путем дигла стопу фертилитета
са 1.23 из 2010. године на чак 1.6.
Постојаћи програм владе „Моја прва плата“ у Србији има потенцијал да обезбеди и
каријерну стабилност младима који су тек завршили школовање. Његова реформа и
проширење могли би да дозволе младима да, под субвенцијом државе, раде дужи
временски период и стекну значајно радно искуство. Овим путем се са послодавца
скида притисак због потенцијалне непродуктивности младог радника без радног
искуства, али се и млади радник ставља у обавезу према послодавцу.
Културолошки напади на породичну јединицу много су дубљи и потенцијално
погубнији од економских. У Србији се већ запатио тумор западњачких вредности
„сексуалне револуције“, и мада је делимично карантиран у већим градовима полако
шири свој утицај на мање средине. Млади годинама кроз музику, телевизијске
програме, филмове, серије, друштвене мреже, „упијају“ одређене вредности.
Покушавају да нормализују начин живота у ком се човек или жена до својих тридесетих
година „бави каријером“, дрогира на сплавовима и има спонтане необавезне
сексуалне односе са што више људи, а после тридесете године се „скраси“ са једном
особом и евентуално имају једно дете. Родитељи упозоравају своју децу да се не жене
и не удају превише брзо, а и исти ти родитељи су често огорчени због бројних развода
који су запатили ту генерацију. Деценије безбожничке комунистичке власти
пореметиле су значење брака у мислима већине народа.
Русија има бројне законе и иницијативе који културолошки бране породичне
вредности од ових малигних утицаја. Од 2024. године сав садржај у медијима, на
интернету и јавности који промовише одустајање од рађања деце је забрањен.
Врховни суд Русије је 2023. године прогласио Међународни „ЛГБТ“ покрет
екстремистичком организацијом, и промовисање хомосексуалности и сличног
представља основ за кривично гоњење и затворску казну. Декретима председника у
Русији је улога жене постављена као мајка и „чувар огњишта“, а бројне западњачке
феминистичке организације које су радиле у Русији раскринкане су и проглашене
страним агентима.
Примери из Мађарске и Русије нам говоре да демографски амбис није судбина, већ
последица једног курса који се може променити. На нама је да одлучимо: хоћемо ли
дозволити да нас бела куга и деструктивни медијски садржаји докрајче, или ћемо
државним мерама и повратком традиционалним вредностима поново учинити
мајчинство и очинство најцењенијим позивима у друштву. Време за оклевање је
истекло.
Огњен Петровић