БРИТАНАЦ КОЈИ ЈЕ КОМАНДОВАО СРБИМА И РУСИМА: Бригадни генерал српске коњице Хенри Мекајвер

Каријеру је започео као заставник у Индији учествујући у побуни Сепоја 1857, затим је у Италији био Гарибалдијев поручник, у Шпанији капетан претендента на круну Дон Карлоса, у америчком грађанском рату мајор у војсци Конфедерације, у Мексику потпуковник под царем Максимилијаном, пуковник под Наполеоном III, капетан коњице за египатске Кедиве који су се борили против Турака 1867. и капетан коњице и бригадни генерал српске војске под краљем Миланом Oбреновићем. Ово су само нека од његових војних звања. Године 1884. објавио је књигу о свом животу која се звала „Под 14 застава“. Након објављивања књиге ратовао је под још четири.

Хенри је рођен на Божић 1841. године на броду који је пловио ка обалама Вирџиније. Његова мајка је била Американка из Вирџиније Ана Даглас, а отац Роналд Мекајвер, родом Шкот и млађи син поглавара клана Мекајвер. До своје десете године живео је у Вирџинији, а потом се сели у Единбург код ујака, генерала Доналда Грахама, на школовање.

Васпитаван у војничком духу, са великим утицајем ујака, већ након шест година учествовао је први пут у борбама у Индији као заставник. У Сепојској револцији 1857. није ни слутио да учествује у великом рату из којег је једва главу извукао. Био је рањен у руку и мачем исечен по глави чија је оштрица пробила фронталне кости. Спасао га је дебели мокри пешкир који је носио испод шлема као заштиту од сунца. Након исцељења ране остао је још шест недеља у болници и потом се одмах прикључио војсци Источне Индије.

Као Гарибалдијев Црвенокошуљаш и поручник 30. маја 1860. године учествује у бици код Клатафимија где побеђују напуљског краља и присуствује свечаном уласку Гарибалдија у Напуљ. Када је револуционарни морал пао након неуспелих покушаја да се освоји Рим и истера папска власт, одлази у Шпанију на позив Дон Карлоса, претендента на престо и кратко учествује у ратовима против Марока. Његово умеће је били довољно добро да му Дон Карлос понуду титулу маркиза у случају да постане нови краљ. Али није се дуго задржавао у Европи, јер се над његовом домовином надвијао грађански рат у којем је учествовао од почетка 1861. на страни Конфедерације под командом генерала Џексона и Стјуарта стациониран у Ричмонду, Вирџинија, где је рањен четири пута.

После слома Конфедерације 1865. године повлачи се са осталим официрима у Мексико, где служи цару Макскимилијану све до његове егзекуције и цару Наполеону III коме служи у Египту, где се први пут сусреће са Туцима. Ратовао је и у Десетогодишњем рату на Куби, у Бразилу и Аргентини. Кад је започет Критски устанак 1869. ратовао је на страни Грка успешно наговарајући египатске Копте да пређу на страну хришћана и напусте турску војску.

Његова борба против Турака довела га је преко Албаније у Црну Гору где је скупљао нове добровољце за рат. Када се звекет оружја поново огласио Балканом, Хенри је водио своје добровољце по херцеговачким гудурама и стењу ратујући искључиво герилски. Тамо је и ступио у контакт са Петром Мркоњићем чији су га војници у шали прозвали „Индијанцем који ратује као четник“. После Херцеговине одлази у Лондон да сакупља добровољце за коњицу која ће по позиву кнеза Милана Обреновића ратовати у новом рату против Турака чија ће се бојишта пребацити у долину реке Мораве.

Када се вратио у Београд 1876. године основао је бројну коњичку бригаду која је носила назив Витезови црвеног крста. Српски војници су га памтили као строгог седокосог господина који се облачио по последњој моди Луја Наполеона када није носио униформу. Имао је светлоплаве очи и ожиљак преко чела.

Као дописник британских новина „Hour“ описивао је стање Срба и осталих хришћана на Балкану, где се трпео бес Турака, нарочито наглашавајући положај жена и деце у таквим околностима. Говорио је да ће витезови бити посебно одабирани из редова српских и руских добровољаца који већ имају искуство ратовања поредивши предстојећи рат са славним Крсташким ратовима. Тако је за почетак стекао славу у Србији и приближио британској јавности њен проблем.

После првих недеља борбе разрешио је десетине војника што говори о његовој строгоћи и дисциплини за коју је марио. Његова бригада бројала је хиљаду и петсто пре борби за Моравац, а потом око две хиљаде коњаника. Поштовање према бригади Хенрија Мекајвера је расло, па чак и румунски принц Нико, рођени брат кнегиње и доцније краљице Наталије Српске, прикључио се Хенријевој коњици. Највише се истакао у борбама око Тимока и Мораве, где је водио српско-руске коњанике у биткама око Алексинца од 28. до 30. септембра.

Српски министар војни Блазнавац доделио му је Таковски крст са допуштењем руског генерала Черњајева, под чијом је командом био стациониран код Делиграда. Од Руса је добио Златну медаљу за храброст. Господин Луис Ферли, секретар Лиге савезника хришћана под Турцима, описао је тај догађај одликовања бригадног капетана Хенрија Мекајвера 10. октобра 1876. следећим речима:

Хенрију је војевање у Србији било најуспешније и ту је остварио највиши војни чин као бригадни генерал, плата је била добра, а и борби је било пуно. Био је миљеник у ројалистичким круговима у Србији, Румунији и Грчкој, али исто тако поштовао га је и народ. Србија је једина земља у коју се генерал Мекајвер враћао да посети у миру причајући о њој са поштовањем и са пуно емоција по Сједињеним Државама и Великој Британији.

Са краљем Миланом се спријатељио и дружење су наставили током његовог боравка у Паризу, а за краљицу Наталију је био спреман да брани њену част и у дуелима у којима је три пута успешно побеђивао. Иако немирног духа генерал Мекајвер није подносио мирна времена, те је напустио Србију 1878. Наставио је војевања по свету, поново на Куби и у Шпанији. Оно по чему је био запамћен јесте да је рекао да је Србија једина његова партија живота.

Под старе дане Мекајвер је живео на релацији Вирџинија–Енглеска, продајући морске плодове уз помоћ сина и кћери. Ниједна од осамнаест држава га се није сећала, а камоли Сједињене Државе против чије власти је ратовао на страни Конфедерације.

Хенри је био изузетно поносан човек и никада није желео да тражи помоћ од држава за које је ратовао и никако није заслужио заборав од тих председника, краљева, кнежева, царева и осталих којима је служио. Али много тога се променило: Куба је била слободна, његови Јужњаци су носили плаве униформе Абрахама Линколна, царевине Мексико, Бразил и Француска су постале републике, а српска династија коју је највише поштовао била је угашена атентатом. Ни од једне једине државе није добијао пензију, уважени положај или сидрилиште за свој брод којим је пропутовао светска ратишта. Говорио је поносно да је сваку земљу за коју је ратовао осећао као дом, али заправо ни у једној га није имао.

Њујорчанин Ричард Хардинг Дејвис га је 1906. године уврстио у шест највећих плаћеника свих времена написавши књигу „Шесторица који су се усудили: Животи шесторице највећих плаћеника“. Пред крај живота веслао је својим рибарским чамцем, огрнут војним ћебетом и стискајући балчак српске коњичке сабље. Осећао је да га авантуре изнова зову.

Извор: Порекло.рс