Весна Веизовић, уредница портала Vaseljenska.Net, у разговору за Борбу коментарише актуелну друштвено-политичку ситуацију у Србији и региону, са посебним освртом на положај српског народа ван матице и изазове с којима се суочавају.
Како истиче, покушаји сатанизације Српске православне цркве у Црној Гори нису ништа ново, већ наставак кампање усмјерене против српског народа:
„Кад год треба ослабити идентитет српског народа, прва на удару нађе се Српска православна црква… Докле год је она жива, жив је и српски народ, ма гдје се он налази.“
Веизовић наглашава да СПЦ није само вјерска организација, већ носилац историје, језика и културе српског народа, те да је дужност сваког Србина да препозна и одбаци те нападе.
Коментаришући положај Србије у региону, Веизовић сматра да је данас Србија значајнији ослонац Српској православној цркви и српским заједницама него раније:
„Без снажне, стабилне и одлучне Србије, нема ни снажне Републике Српске… Србија је кичма националног опстанка свих Срба, гдје год да живе.“
Она посебно упозорава да су унутрашњи сукоби и медијска подјела унутар Србије опасни по јединство српског народа и његову будућност.
Закључује да је јединство и јака национална свијест кључ за очување српског идентитета и опстанка у тешким временима, те да је борба за Српску православну цркву и српски народ заједничка одговорност свих, истиче она.
Борба: Како коментаришете све чешће покушаје сатанизације Српске православне цркве у појединим медијима у Црној Гори, и какве то посљедице оставља по положај српског народа у друштвеном и политичком животу?
Веизовић: То што гледамо у Црној Гори није ништа ново, већ наставак кампање уперен против српског народа. Кад год треба ослабити идентитет српског народа, прва на удару нађе се Српска православна црква. Зато што посљедња линија одбране није ни војска, ни полиција, већ управо СПЦ. За нас, чак и на несвјесном нивоу, црква није само вјерска организација, она је носилац историје, језика, писма, предања, она је основа нашег постанка. Управо је то разлог сатанизације, јер наши непријатељи добро знају да докле год је она жива, жив и је српски народ, ма гдје се он налази. Ви видите да се ти напади не дешавају само у Црној Гори, посљедњих мјесеци је Српска православна црква посебно на удару и у Србији. Насљедници комуно-левичара траже од СПЦ да се изјасни и подржи рушење државе. Па пошто неће да се изјасни, него позива на мир између српске браће и сестара, који се у овој револуцији воде искључиво мржњом, они хоће да праве „нову српску православну цркву“, гдје ће они да бирају патријарха, владике, све по сопственој мјери и личном мишљењу. Замислите само каква би то црква била коју би стварали потомци оних који су својевремено јахали попове… Овде није само ријеч о медијској кампањи, која је само средство за постизање циља, а крајњи циљ јесте промјена идентитета. Да те није СПЦ 2021. године, питање је шта би било са Србима у Црној Гори данас. Да није било цркве, данас ниједан једини Србин не би живио на Косову и Метохији. Зато је СПЦ препрека свуда, зато је нападају. И зато је дужност сваког нормалног Србина, па чак иако није вјерник а осјећа се Србином, да препозна тај напад и не дозволи га, а не да учествује у њему.
Борба: Сматрате ли да Србија има јасан национални план за очување својих интереса у региону?
Веизовић: Желим да вјерујем у то. Када се помену интереси у региону, увијек се доводи у питање и тренутна ситуација на Косову и Метохији, упркос томе што су Косово и Метохија саставни дио Србије, али теза се поставља на начин – ако нисмо могли да се изборимо за интересе на Косову и Метохији, како ћемо у Босни у Херцеговини или Црној Гори, када су то засебне државе. Међутим, ситуација није тако једноставна као што изгледа. Космет је окупирана територија, али не само од Шиптара, него од Америке и Европске уније, то је надасве њихова парадржава. И није Бриселски споразум ставио КиМ у незавидан положај, него измештање преговора из СБУН у Брисел, што је урадио демократски режим. Када то разјаснимо, е онда можемо да погледамо ширу слику и ситуацију у региону каква је била прије 15 година и каква је данас. У Црној Гори није више на власти режим Мила Ђукановића, можда је моје мишљење субјективно, али дубоко вјерујем да је то дијелом захваљујући Србији, али да се вратим и на прво питање – захваљујући и Српској православној цркви. У овом тренутку српски политичари и из Црне Горе али и из Републике Српске могу да се ослоне на Србију. Прије 13 година, то није било могуће, јер су они који су дириговали стварање црногорске и бошњачке нације у потпуности контролисали тадашњи демократски режим и учествовали у подјелама. Само гледајући из те перспективе ослонца, доста ствари се промијенило и мијења се у правцу на боље. Мислим да је то јасно и међународној заједници и да је то један од разлога протеста који у Србији у континуитету трају већ скоро три године. Што слабија Србија, то је гори положај Срба у региону.
Борба: Како би, по Вашем мишљењу, требало да изгледа стратегија српских медија када је ријеч о националним питањима и информисању јавности?
Веизовић: Медији у Србији би, ако већ желимо да их зовемо српским, морали да престану да буду експозитуре страних интереса и почну да раде у корист народа коме припадају. То значи да стратегија у извјештавању о националним питањима мора бити јасна, директна и усмјерена ка заштити националног идентитета, историје, језика и територије. Без ‘равноправног саслушања обе стране’ када једна страна руши цркве, а друга брани огњиште. Не могу да се изједначе жртве и злочинци. И не може да се чека одобрење или замјерка стране амбасаде ако се ствари назову правим именом. Један од основних проблема које ми имамо, али и ви такође, јесте што смо дозволили дјеловање антисрпских медија. Да није Н1, Нове, Данаса и сличних пропагандних прозападних гласила, ми данас не бисмо имали овакву подјелу и Србију на ивици грађанског рата. То није могуће нигдје у свијету! Ви имате ситуацију да запад цензурише руске медије како њихово становништво не би имало прилике да се истинито информише по питању ситуације у Украјини, а замислите да неко у Британији почне да емитује програм преко ког отворено руши британску владу. Ту није ријеч о демократији него о основним националним принципима. Медији морају да буду дио одбрамбеног механизма сопственог народа, а не да подилазе туђим агендама. А то једноставно није могуће уколико уређивачку политику креира Брисел, Лондон или Вашингтон, или у случају Србије, чак и Загреб. Национално питање није само једна од тема, оно је темељ, ако медији то не разумију, односно руше тај темељ, онда нису медији, него средства за разарање јавне свијести. А таквих, нажалост, већ имамо и превише.
Борба: Колико су актуелне блокаде и протести у Србији дио ширег геополитичког притиска, а колико резултат унутрашњих проблема?
Веизовић: Ви имате ситуацију да док се у Србији Срби међу собом деле, Хрватска, Албанија и шиптарски окупатори праве војни савез. Хрватска је увела и обавезни војни рок. У Републици Српској се дешава низ проблема, хапсе се српски политичари, измишљају им се афере, почиње да се клима ситуација и у Црној Гори, а да не говорим о стању на Косову и Метохији. Све то говори у прилог ономе што сам већ рекла – јака Србија утиче на јачање читавог српског свијета, на његово обликовање. Чим ослаби, тај утицај се осјећа широм српских земаља. Ако погледамо ширу слику, не само Балкана, него и Европе, ви видите да се дешавају извесне припреме које указују на могућност неког већег сукоба. И док су сви свјесни за тај потенцијал, и јачају своје капацитете, ми имамо унутрашњи сукоб. Унутрашњих проблема има то је евидентно, али и живимо на земљи, савршен систем не постоји, то је утопија. Као што не постоји ни савршен лидер, предсједник државе није на том мјесту да бисмо ми њега вољели, него да успјешно води државу. Али не можете ви да водите револуцију и срушите државу, због неких личних фрустрација, јер мрзите једног човјека. Револуција коју води мржња се увијек завршава на сопствену штету, ми смо то имали 2000. године након 5. октобра и изгледа ништа нисмо научили. У односу на већину европских земаља, објективно ако сагледамо ситуацију, ми имамо доста добар стандард. Људи раде, примају плате, могу сасвим пристојно да живе од тих плата, земља се упркос ситуацији развија – да имамо проблем са Косовом и Метохијом, али нису људи устали због Косова и Метохије, да би то био изговор. Нико није узео пушку и кренуо да га брани. Него су устали на миг прозападне опозиције која сваку трагедију претвара у политичку кампању и то наводно због корупције. А како вријеме одмиче и клупко почиње да се одмотава, ми видимо да је позадина тог несрећног догађаја дошла као посљедица нестручног рада људи који учествују у организацији протеста, а не корупције владајућег режима. Затим да су ти људи дубоко повезани са НВО структурама и да је „народни“ односно „студентски“ бунт само једна маска која је послужила да се Срби, у врло осјетљивим геополитичким моментима, опет подјеле.
Борба: Каква је, по Вашем мишљењу, реална будућност Косова и Метохије у оквиру међународних преговора и унутрашње политике Србије?
Веизовић: Као што сам већ рекла, тренутна ситуација Косова и Метохије није резултат Бриселског споразума, него измештања преговора око Косова из Савјета безбједности УН у Брисел. Тим потезом из преговора су искључена два кључна савезника Србије – Русија и Кина. Садашњи режим је преговоре водио са политичарима који су формирали лажну државу Косово. Наивно је мислити да је било ко могао да направи неки бољи договор. Али ми нисмо признали независност, што је кључна ствар, јер Бриселски споразум је политички споразум који у једном моменту мора бити раскинут, за разлику од Резолуције 1244 која гарантује да су Косово и Метохија саставни дио територије Србије. Ја бих вољела да ми сутра можемо да утичемо на ситуацију у јужној покрајини, али у оваквим геополитичким односима, ми можемо само да извадимо оружје и да кренемо у оружани сукоб. Али ко је спреман од оних који изводе револуције по улицама да ратује? Ко је уопште спреман сада на још један рат? И није само то питање, ми не бисмо ишли у рат против Шиптара, него против НАТО. Да ли бисмо имали у том рату адекватну подршку од Русије и Кине? Ако не, какав би онда статус Косова и Метохије био након завршетка тог сукоба? Ту постоји низ питања који само говоре у прилог чињеници да, ма колико то нама било тешко, ово није тренутак када се може ријешити ситуација са Косметом, бар не у нашу корист. Сва та питања су итекако сурова, али су реална. Ја сањам о слободном српском Космету и знам да једног дана то неће бити само сан и надам се да сам у праву, да вријеме ради за нас и да ће то бити врло брзо.
Борба: Како оцјењујете тренутни положај Републике Српске у свјетлу све већих политичких притисака из Сарајева и иностранства?
Веизовић: Република Српска се данас налази у најтежој позицији од свог настанка, али истовремено и у најчвршћој у смислу политичке свијести и националне одлучности. Притисци из Сарајева и од стране страних амбасада нису ништа ново, они су само сада гласнији, бахатији и директнији, јер је пројекат унитарне Босне ушао у завршну фазу. А оно што највише смета тим центрима моћи није Република Српска као географска или административна јединица, него као симбол отпора. Јер Српска не пристаје ни на уцјене, нити хоће да се одрекне ни српског имена, ни ћирилице, ни својих институција, ни права да одлучује о себи. То је за Брисел, Вашингтон и Сарајево највећи проблем. У времену када се од народа захтијева да се претворе у безобличну масу, Република Српска инсистира на идентитету. И баш зато је свакодневно изложена нападима политичким, економским, медијским. Али умјесто панике, ту треба видјети доказ значаја. Нико не напада оно што је безвриједно. Нападају јер знају да је Српска посљедња линија одбране српског суверенитета на тлу БиХ. Ако падне Српска, пада и прича о два ентитета, пада и Дејтон и српски народ у цјелини, не само као политички фактор у том простору. Али без снажне, стабилне и одлучне Србије, нема ни снажне Републике Српске. Србија је кичма националног опстанка свих Срба, гдје год да живе. Ако је Србија слаба, савијена и уцењена, Српска постаје лак плен. И овдје јасно видимо узрочно-посљедичну везу и блокада, и организованог напада на Србе широм српских земаља и наравно на оно основно — Српску православну цркву. Потребно је да Србија сама буде фактор који се поштује и у региону и у свијету. Онда ће и притисци на Српску морати да стану. Јер нико не напада оног ко има заштиту, а Република Српска без Србије је као кућа без темеља. Зато се борба за Српску води и у Бањалуци и у Београду, али и у Подгорици. И побеђује се само ако обе стране стоје усправно и заједно.