На данашњи дан, 24. марта, сјећамо се почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију – бруталног чина који је погазио међународно право, достојанство једног народа и саму идеју правде.
И баш зато што знамо шта се десило, зато што памтимо и зато што не пристајемо на заборав, данас се намеће једно једноставно, али суштинско питање – зашто црногорска власт не обиљежава дан почетка НАТО агресије на нашу земљу?
Без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, без легитимитета, али уз подршку оних који су данас спремни да нам држе лекције о демократији и вриједностима, пуних 78 дана бомбе су падале на наше градове, остављајући иза себе разарање, страх и трајне ожиљке. Гађани су мостови, болнице, школе, фабрике – али суштински, гађани су људи.
Око 2.500 цивила је убијено, међу њима 89 ђеце. Више од 6.000 људи је рањено. Убијен је и 1.031 припадник војске и полиције. Иако су за неке то само бројеви – то су били животи, породице и судбине које никада неће бити враћене. 27 година касније, поставља се кључно питање: шта смо научили и на чијој смо страни?
Данас живимо у парадоксу који историја тешко може објаснити – држава која је била мета НАТО постала је члан тог истог савеза и то као једина држава којој је, како нам се говорило, „слобода донешена“ бомбама. И док се тај парадокс слави као успјех – истина се гура под тепих, а сјећање постаје непожељно.
Не смијемо и немамо право да заборавимо ни жртве у Црној Гори. Прва НАТО бомба на територији Црне Горе пала је у Даниловграду, гђе је у касарни живот изгубио млади војник Саша Стајић, симбол свих оних који су, бранећи своју земљу, платили највишу цијену. У Мурини су страдали недужни цивили – ђеца Јулија Брудар (10), Оливера Максимовић (12) и Мирослав Kнежевић (13), као и Вукић Вулетић, Манојло Kоматина и Милка Kовачевић.
Свако од тих имена носи тежину једног уништеног свијета – породице, снова и будућности која никада није добила прилику да се оствари. Зато памћење није избор, већ наша обавеза. Истина никада неће нестати зато што је неко гура у страну – она живи и живјеће у памћењу народа, у породичним причама, у сјећању на сирене, склоништа и ноћи без сна које су обиљежиле једно вријеме.
Зато не говоримо из мржње, већ из дужности. Не говоримо да бисмо дијелили, већ да бисмо подсјетили. Не говоримо да бисмо остали у прошлости, већ да бисмо знали куда идемо.
Данас говоримо у име оних који више не могу да говоре. У име свих оних који су живјели под сиренама, у име оних који су страдали, али и у име генерација које долазе и које имају право да знају истину.