Зоран Ђорђевић, бивши министар за „Политику”
Постоји тренутак који политика готово никада не планира. Не зато што не уме, већ зато што га се помало плаши. То није дан избора. Није ни дан протеста, нити дан када се објаве резултати и победници подигну руке у ваздух. То је прво јутро после свега. Јутро у којем заставе мирују, пароле утихну, камере оду, а држава остане сама са својим рачунима. Свака победа изгледа велико док траје. Али историја је неумољив рачуновођа. Она не памти аплаузе, већ последице. Не броји говоре, него мостове који нису срушени, школе које нису остале празне, фабрике које нису затворене и поверење које није изгубљено. Политика воли ватромет. Држава живи од електричне мреже. Ватромет траје неколико минута. Мрежа мора да ради сваког дана. Највећа заблуда сваког друштва јесте да мисли како се победом решава проблем. Победа не решава ништа. Она само мења или не мења онога ко је одговоран да проблем реши. Све друго остаје исто. Исти ходници болница. Исте учионице. Исти судски предмети који чекају на прашњавим полицама. Исти пољопривредник који гледа у небо више него у тржиште. Исти млади човек који се пита да ли да купи карту у једном или у два смера. Зато озбиљне државе никада не славе предуго. Оне знају да је победа најскупљи кредит који политика подигне од народа. Тај кредит не враћа се говорима. Враћа се поверењем. А поверење није емоција. Поверење је најтежа инфраструктура једне државе. Мост можете изградити за две године. Поверење се гради деценијама, а изгуби за једно поподне. Ми на Балкану често помешамо победу са правдом. Kао да ће оног тренутка када једна страна победи сви проблеми променити власника и нестати. Неће. Неправда нема партијску књижицу. Kорупција не гласа. Сиромаштво не навија. Лоша администрација не зна ко је освојио власт. Оне настављају да постоје све док их неко не замени бољим правилима. Ту долазимо до питања које одређује судбину сваке државе: да ли градимо институције или само смењујемо људе? Људе је лако променити. Довољна је једна одлука, један изборни циклус или један потпис. Институције се мењају много спорије. Оне личе на корење дрвета. Не виде се, због њих се не добија аплауз, али управо оне одређују колико ће дрво издржати прву велику олују. Народи који се заљубе у крошњу, а забораве корен, обично остану без оба. Зато држава није збир победника. Држава је споразум да ће правила важити и када нам не одговарају. Онога дана када закон постане добар само док штити оне на власти, престаје да буде закон и постаје привилегија. А привилегија је најскупљи облик неправде, јер се представља као нормалност. Наша највећа политичка слабост можда није у томе што се превише свађамо. Демократија и јесте уређена расправа. Проблем настаје када свака нова или нова-стара власт почиње историју од себе, а свака нова опозиција верује да ће са променом људи аутоматски доћи промена система. Истина је много мање романтична. Систем се не мења говором. Мења се правилима која остану на снази и онда када се промене они који су их донели. Велики државници никада нису градили државу тако што су побеђивали противнике. Градили су је тако што су смањивали број ствари које зависе од победника. То је разлика између политике која траје један мандат и државе која траје један век. Грађанин уосталом не устаје свако јутро размишљајући о идеологији. Он размишља да ли ће воз стићи на време, да ли ће дете имати доброг наставника, да ли ће лекар имати довољно времена да га саслуша, да ли ће суд донети одлуку док је још жив да је дочека и да ли ће његов рад вредети више од његове везе. У тим, наизглед обичним питањима, крије се читава филозофија државе. Све остало су фусноте. Можда зато највећа победа није када победите противника. Највећа победа је када грађанин престане да размишља ко је на власти зато што први пут осећа да систем ради једнако за све. То је тренутак када политика престаје да буде свакодневна драма, а постаје досадна администрација. Парадоксално, управо тада држава почиње да личи на успешну државу. Само лоше уређена друштва свакодневно производе историју. Уређена друштва производе предвидљивост. На крају, остаје једно питање које би свако ко тражи поверење грађана морао себи да постави пре него што га постави другима: када прође славље, када се угасе рефлектори и када остане само одговорност, да ли ће држава бити јача него што је била јуче? Јер победа није тренутак у којем неко освоји власт. Победа је тренутак у којем грађанин први пут осети да држава више не зависи од тога ко је тог дана победио.