Да ли, поштовани читаоче, знаш да се поред београдских избора одржавају избори у још три општине у Србији – Аранђеловац, Бор и Севојно?
Само по себи, ово питање, осим за житеље тих општина, верујем да просечном читаоцу није много важно. Ипак, оно је битно ради сагледавања намера и односа према људима оних који се, тобоже из племенитих разлога и свеопште бриге за Београђe, тркају на београдским изборима. Ради се свакако о већем делу опозиције, посебно оном који је окупљен око Драгана Ђиласа. Те људе не занима ни Бор, ни Аранђеловац, нити Севојно, као што их претходно нису занимали Неготин, Пећинци, Мионица, Костолац и Прешево.
ОБЕЋАЊА БЕЗ ПОКРИЋА
Добро су знали да у тим општинама два гласа не могу да освоје, али су зато покушали да одиграју на ролу наводних нерегуларности на изборима, што им свакако није пошло за руком. Но, оно што је веома важно нагласити – како то да је у тим општинама био нерегуларан изборни процес, а у Београду им је све по вољи? И зашто, кад већ излазе на изборе у Београду, не излазе у Аранђеловцу, Бору и Севојну?
Одговор је јасан као дан – њих не занима ни једна општина где би морали својски да запну и засучу рукаве да нешто ураде. Њих занима само она локална самоуправа где могу поново да своје ручерде ставе у пекмез, као што су то цео живот и радили. Београд је, наравно, душу дао за тако нешто, јер, у односу на период када су га мушки очерупали и оставили да преживљава на инфузији, Београд се данас развија и стоји финансијски веома добро.
Ту сад долазимо до кључне поенте овог писанија – однос Драгана Ђиласа и његове екипе према народу. Показивањем да их Бор, Аранђеловац и Севојно не занимају, они суштински показују и да их Београђани не занимају, већ их само занима пуна каса београдска, а за њу су спремни и душу ђаволу да продају.
С обзиром да је на почетку своје кампање Ђилас одмах открио праве намере, а то је да га градоначелничко место претерано не занима, већ га занима место председника владе, он преко потенцијалног успеха у Београду заправо нишани фотељу у Немањиној улици. Чињеница је да му ту фотељу не може донети никаква победа у Бору или Аранђеловцу, али она у би одзвањала. Зато је одлучио да у кампању уложи милионе евра и да нам искаче са свих могућих сајтова и друштвених мрежа.
Одлучио је да иде на све или ништа па, сходно томе, потцењујући интелигенцију народа, што је иначе одувек и чинио, шаком и капом даје обећања да ће по његовом обнављању власти бити све џабе – од градског превоза, преко уџбеника, вртића, до инфостана итд. Додуше, једино не објашњава зашто то све није радио док је био градоначелник и како ће то да изведе данас, што је ваљда кључно када дајеш обећање. Такође, није објаснио ни у којој земљи на белом свету је тако нешто могуће, али његово третирање обичног човека своди се управо на онај однос према грађанима Бора, Аранђеловца и Севојна.
НАЈАВЕ ДЕМОНСТРАЦИЈА
Ипак, оно што мора све да нас забрине су најаве о могућим демонстрацијама у случају да им се не допадне изборни резултат, које долазе из његовог изборног штаба. Капирам да се стратегија одавно припремила. До јуче им је ударна тема била оптуживање власти да је крива за смрт Оливера Ивановића. Мислили су на томе да изводе хистерију, па су чак најавили протест на четрдесет дана од Оливеровог мучког убиства. Но, од када је удовица покојног Ивановића рекла да је Александар Вучић помагао њеном супругу, одједном су се ућутали.
Да будем искрен, очекивао сам да Милену Ивановић прогласе Вучићевим ботом. Како год, тражи се нова тема, а једна од њих ће бити сигурно прича о наводним изборним нерегуларностима. Спремили су се, свако у Ђиласовом штабу, да крену са кукањем као Калимеро и да на том таласу покушају да спроведу нешто што нема никакве везе са изборима.
Вероватно подстакнути тиме што је Јанковић после председничких избора већ имао једну бриљантно сулуду идеју да му Вучић омогући да буде председник владе. Паре за то иживљавање им нису проблем, јер нема тог тајкуна који им неће одрешити кесу с обзиром на чињеницу да би им пораз на београдским изборима значио још минимум пет године без накачињања на јасле градских и републичких пара, што је за њих свакако агонија. Зато верујем да ће учинити све што могу да на најпрљавији и најпримитивнији начин покушају да дођу до београдске фотеље, која би им била одскочна даска за Немањину улицу.
На крају, уз сво разумевање за њихове планове и зебњу колике ће паре у овај пројекат уложити, што они, што помало странци, а значајно више тајкуни, чини ми се да су им највећи проблем у реализацији тог плана они сами, такви какви јесу. Посматрајући њихове изјаве и понашање с почетка кампање, могу само да закључим – благо свакој власти са таквом опозицијом!
PS Честитам на избору песме за кампању. „Е, мој друже београдски“ је свакако боље него да су, рецимо, обрадили Томпсонове „Чавоглаве“. Мада, од њих више ништа не може да нас изненади.
Владимир Ђукановић
Извор: ozbiljnaanalitika.rs
