Историја српског народа на просторима Старе Херцеговине представља непрекидни ланац страдања, отпора и метафизичке борбе за опстанак. У том густом плетиву сукоба и идеолошких магли, фигура капетана Ивана М. Јаничића издиже се као симбол непоколебљивог патриотизма и војничке части, коју су деценије комунистичке пропаганде покушавале да гурну у амбис заборава или, што је још погубније, у блато неосноване кривице.
Чувар кућног прага у смутним временима
Када су се 1941. године над српским небом надвили облаци тоталног уништења, Иван Јаничић није калкулисао. Као официр који је заклетву положио Отаџбини, он је у хаосу грађанског и свјетског рата препознао своју примарну дужност, заштиту биолошког опстанка сопственог народа. На ширем подручју Никшића и Старе Херцеговине, Јаничић је био брана пред рушилачким стихијама које су пријетиле да затру српско име.
Његово дјеловање није било вођено агресијом, већ одбрамбеним рефлексом домаћина. Док су туђински идеолози цртали мапе нових поредака, он је стајао уз свој народ, не дозвољавајући да херцеговачке јаме поново прогутају српску нејач.
Ослобађање од окова идеолошке пропаганде
Деценијама је званична историографија, писана по диктату побједника, користила термин „ратни злочинац“ као политичку етикету за све који се нису клањали петокраци.
Међутим, архиви и народно памћење свједоче другачије. За Ивана Јаничића не постоје валидни историјски докази, већ само паушалне оцјене револуционарних судова, који су више били преке егзекуције него институције правде.
Свака оптужба о ратним злочинима у његовом случају пада пред чињеницом да је Јаничић уживао углед човјека који држи до официрске ријечи и традиционалног црногорског и херцеговачког кодекса части.
Морална обавеза: Рехабилитација и споменик у Никшићу
Питање рехабилитације Ивана Јаничића није само питање исправљања неправде према једној породици или према сјени једног човјека.
То је питање националног самопоштовања. Не можемо градити будућност на лажима које су нам наметнуте у тренуцима идеолошког слепила.
Подизање споменика Ивану М. Јаничићу у Никшићу био би чин:
- Историјског помирења: Гдје се признаје право на одбрану Отаџбине изван комунистичког наратива.
- Правде: Враћање достојанства војнику који је остао вјеран заклетви и својим корјенима.
- Едукације: Да будућа покољења знају да се слобода на овом кршу бранила и под српском кокардом, часно и витешки.
Никшић, као центар Старе Херцеговине, дугује свом официру мјесто у градском језгру. Споменик Јаничићу не би био само бронзана фигура, већ симбол васкрсења истине која је превише дуго тамновала. Вријеме је да српски Никшић, свјестан своје прошлости, погледа истини у очи и ода почаст човјеку који је у најтежим временима био и остао Србин и Патриота!
Спасоје Томић