Постоје људи који својим животом и делом померају границе. Не само у спорту, не само у политици, већ и у оном најважнијем – људскости. Иван Тодоров је управо такав човек. Наш најпознатији џудиста, спортски функционер, дипломата, али пре свега комшија кога памтим из детињства – човек који никада није заборавио своје корене.
За мене, Иван Тодоров није само име које се везује за медаље, спортске победе или дипломатске мисије. Он је део мог одрастања, део мог краја, симбол оних вредности које су данас тако ретке – скромности, преданости и достојанства. Одувек је био поносан на своје порекло и никада није дозволио да га функције промене. Знао је увек да каже: „Поносан сам на своју комшиницу“ – и то је она реченица која ми је остала у срцу, јер говори о његовој топлини и ширини.
Иван Тодоров је човек који је кроз спорт учио генерације како да буду борци, али и како да остану људи. Kао џудиста, познат по свом карактеристичном потезу којим је знао да обори сваког противника Хараи Гоцхи– остао је веран принципима фер-плеја и дисциплине.
Kао амбасадор, представљао је Србију у више земаља, увек са истом елеганцијом, достојанством и поносом. Где год да је био, носио је део свог краја и својих људи. У свакој речи, у сваком наступу, осећала се његова вера у спорт, у земљу и у човека.
Данас, кад га сретнем, и даље има ону препознатљиву енергију – стас борца и осмех човека који зна колико је пут био дуг, али и колико је вредело.
Иван Тодоров је много више од спортисте, дипломате и функционера. Он је пример да се величина не мери титулама, већ начином на који остајеш веран себи и својим коренима.
И кад год га сретнем, помислим – неки људи једноставно остају вечити борци, и на татамију, и у животу.
/Пише: Јадранка Јевтић