Само дан након заплене два милиона динара у акцији криминалистичке полиције, профили повезани са блокадама позивају грађане на нове уплате, док оперативни подаци и структура блокадерских удружења откривају мрежу која више личи на добро организован систем финансирања него на спонтану студентску иницијативу. Све то отвара питање, да ли се иза наводних „донација народа“ крију токови новца страног фактора и модел који опасно подсећа на принципе по којима функционишу организоване криминалне групе.
Ако би се прихватила логика да се новац, једном одузет у полицијској акцији под сумњом да је намењен незаконитим активностима, аутоматски враћа само зато што се његови држаоци представљају као „студенти” или „активисти”, онда би се отворио опасан преседан који руши сам смисао правног поретка.
По том принципу, сутра би и сваки нарко-дилер, сваки перач новца, сваки посредник у илегалним токовима капитала могао да затражи повраћај сумњивог новца, тврдећи да му је потребан за „друштвени ангажман”, „хуманитарни рад” или било коју другу пригодну паролу. Право, међутим, не познаје повлашћени статус за оне који вичу најгласније, нити закон сме да престане да важи оног тренутка када неко на улици себе прогласи за морално недодирљивог. Део блокадерских структура, захваљујући одметнутом делу тужилаштва, очигледно живи у уверењу да за њих не важе ни прописи, ни процедуре, ни државни органи, већ да им по самом основу политичке агресивности припада право да добију шта год пожеле, мимо закона и мимо институција.
Зато је посебно симптоматично што се само дан након што је Управа криминалистичке полиције привела студенте и запленила новац у износу од два милиона динара, на друштвеној мрежи Икс огласио профил „ФСУ Блокаде”, иза кога, како се наводи, стоје студенти, и објавио жиро-рачун са позивом грађанима да уплаћују новац на име Удружења грађана „IT Blokada, Beograd”.
Ово, осим што нема никаквих елемената спонтаности, већ се претходних месеци показало као манипулативан механизам за прање новца добијеног од страног фактора кроз наводне донације. Када се томе дода чињеница да се обичном претрагом на сајту Агенције за привредне регистре види да је оснивач и заступник тог удружења Александар Мирчић, лице рођено 1979. године, које се тешко може подвести под профил класичног студента, постаје јасно да иза читаве приче не стоји никаква наивна младалачка побуна, већ озбиљнија организациона структура.
Додатну сумњу изазива и сам статут удружења. У њему се, с једне стране, наводи да је реч о непрофитној организацији, док се, с друге стране, већ у члану 2 прописује да удружење обавља привредну делатност услуга припремања и послуживања пића. То даље доводи до питања, ако је неко непрофитан, по ком основу онда улази у послове из којих се стичу приходи?
Јер овде није реч само о формалној недоследности у папирима, већ о озбиљном сигналу да се иза пароле о „грађанском активизму” могу крити финансијски токови који са наводно чистим идеализмом немају никакве везе.
Самим тим на делу је пример из уџбеника обојених револуција, један центар обезбеђује политичко покриће, други финансира, трећи спроводи активности на терену, а све се у јавности представља као наводно аутентичан глас младих.
Није више ни битно ко је уплатио, већ ко је осмислио систем у коме се политички притисак, улична акција и финансијска логистика спајају у исти механизам.
Софија Марић / Васељенска