Маца дискреција, Тијана ајфон, Миљана, Гастоз, Kија, Слоба итд…свима су добро позната ова имена, а њихови животи познатији чак и од живота сопствених укућана. На јесен почиње ко зна која по реду сезона нових ријалитија, где ћемо поново имати дефиле некаквих “виповаца”, не знамо по чему су ВИП, али знамо да су ВИП, барем су нам је тако објаснили ПИНK И ХЕПИ. Самим тим што су на малим екранима, у ударним терминима, морају бити неке значајне личности, не могу да а не буду врло важне особе. Док ови који „нису важни“ а рецимо имају факултетске дипломе, раде по трафикама или возе такси. Они немају шта да нам кажу, а ни покажу. Они су “затуцани” јер неће да скидају гаће и млате својим гениталијама 24 сата пред аудиторијумом готово целе државе. Они су “затуцани” јер не желе да се њихов и живот њихових родитеља и ближњих, развлачи свакодневно по жутој и таблоидној штампи. Они су “затуцани” јер су просто оманули и време и државу у којој ће да живе. Они су ти “затуцани” који одлазе из Србије јер немају шта да јој дају. Они немају шта да кажу Србији. Они Србији не требају!
Србија воли хохштаплере. Хохштаплери су постали саставни део сваке куће, сваког разговора. Постали су део сваке породице. Уживамо док седимо за трпезом са родитељима и децом, да испред нас на екрану искачу гузице, сисе и полни органи. Све ненормално нам је постало нормално, чак и пожељно. Док пребројавамо свако јутро сићу за бурек, с’ друге стране власници Пинка и Хепија трпају огромне паре у џеп и то паре које смо им поклонили. Свакоднeвно иде мантра: гласајте за хохштаплера, тако нам нуде да и ми будемо део ријалитија, да се и ми осећамо ВИП. Ми немамо за бурек, али имамо да гласамо за хохштаплера. Зашто? Јер смо и ми на тај начин бар мало ВИП, јер и ми можемо да одлучимо о нечијој судбини, а не само да одлучују о нашој. Даје нам се могућност лажне власти и утицаја. Оног што смо давно изгубили у друштву, па и у својим породицама, а чега смо на жалост из свог егоизма и даље жељни. „Раде“ нас на наше страсти и слабости. Том колу се крај не назире, они нама, ми њима.
Зашто да мислимо када нам нуде да не мислимо. Зар не видимо да нам је тако лакше? Не мислимо о себи, него мислимо о хохштаплерима. Њихов живот нам је важан, важнији од спопственог. Упоређујемо себе са хохштаплерима и тешимо се да „има и горе“. Изгубили смо носеве у туђим гузицма.
Софија Ињац
Извор: patriot.rs
