Верни Христу или верни патријарху?
Данас се одржава сабрање православних првојерарха у Аману, Јордан, које је сазвао јерусалимски патријарх. Одмах по окончању сабрања можемо да очекујемо покретање медијске кампање која ће за циљ имати промоцију идеје да је патријарх Цариграда првојерарх и персона тј. услов, sine qua non, одржавања било каквог општеправославног сабрања и сабора у Цркви. На тај начин ће релативни „неуспех“ сабрања у Јордану да окупи већину првојерараха, бити искориштен као доказ тога да без Вартоломеја не само да нема било каквог међуправославног сабрања, него нема ни самог Православља! То јест, да је Православље само тамо где је истамбулски Патријарх! Уосталом, овакве изјаве смо већ више пута током претходне године слушали и то из уста самог патријарха Вартоломеја.
Сваки, па и најпростији и најнеукији верник, исто као и онај најученији, осим оних, како учених тако и неуких, који су мотивисани неким другим нејеванђелским интересима, у своме духовном коду има дубоко усађену једну истину. Та истина јесте да ни један човек не може да зароби веру, јеванђеље, Христа, па макар седео и на најузвишенијим престолима Цркве или царства. То није пошло за руком ни паганским императорима, ни јеретичким царевима, ни безбожним владарима, ни црквеним јересијерарсима, патријарсима и првојерарсима. Па ни сада, ни у будуће, неће поћи за руком онима који то покушају.
Црква је постојала и пре пентархије, и пре Цариграда. Постојала је и упркос бројним јеретицима на цариградском трону. Црква је постојала у Русији и без патријарха, и у Србији и српским земљама без патријаршије, коју нам је, не заборавимо, укинуо управо Фанар 1766. уз помоћ турског султана, тј. силе онога времена.
Црква је постојала и опстала зато што она није уређење, систем, организација, установа, нити земаљска институција, или барем није само то. А ако није то, онда следи да контрола, или узурпација власти у Цркви, то јест контрола система и институције не може да покори, преобликује и измени веру. Јеванђеље не може да се потчини систему, нити једноме човеку, нити да буде условљено њиме, а да тај човек није Богочовек Христос. Не постоји православни Pontifex Maximus, нити постоји викар Сина Божијег (Vicarius Filii Dei), ни алтернативни Христос, нити ће икада постојати.
Ми данас, de facto иако не и de jure, имамо раскол који се манифестује кроз немогућност саслуживања међу православнима због поступака патријарха Вартоломеја. De facto раскол постоји управо захваљујући притисцима и поклекнућу под притисцима, једног дела институционалне Цркве и постојећег система уређења међуправославних односа. Поред тога, постоји покушај да истим таквим притисцима тај сада покорени део институционалне Цркве потисне потпуно Њену догматску и харизматску димензију. Да на тај начин људске и историјом условљене променљиве елементе у Цркви као што су устројство, поредак првенства, и слично, уздигне на ниво теологије и догмата. Другим речима, постоји опасност да људско истисне Божанско из Цркве. На тај начин би Црква престала да буде Црква. Управо око ових настојања долази до несвете синергије недобронамерних елемената изван Цркве и оних унутар Цркве.
Већини у Цркви више је него јасно да је ово једна од највећих криза. Неки је називају кризом православља. Ипак то није исправан назив. Православље није у кризи него у тријумфу. Православље тријумфује у Украјини, у канонској Украјинској православној Цркви, православље тријумфује и у Српској Православној Цркви, у Црној Гори. Оно тријумфује и у Аману, где јерарси који су свесни дубине проблема разговарају, без бриге и претенциозних размишљања о томе да ли ће тај њихов разговор бити сабор или нешто друго. Без помпе и медијске рекламне кампање сличне оној која је пратила критски сабор, који се показао као потпуни промашај, као и наше несрећно учешће на истоме.
Са друге стране, патријарх Вартоломеј очигледно није заинтересован за превазилажење поделе коју је његов поступак изазвао у православном свету. Још прошле године на учестале позиве великог броја архијереја и поглавара помесних Цркава и молбе да сазове сабрање и саветовање макар самих предстојатеља, он је одговарао потпуним игнорисањем или отвореним одбијањем. У писму упућеном архиепископу албанском Анастасију написао је да би такво сабрање послужило да покаже само то да смо ми православни јединствени у нејединству. Дакле, сам истанбулски патријарх свестан је да је његов поступак довео до нејединства, и упркос томе настоји да настави даље као да се ништа није десило. Истовремено се представља као вођа православних хришћана широм света, који су, по његовим речима, о чуда (!) очигледно јединствени у нејединству! Нејединство би представљало проблем било којем генералном директору мултинационалне компаније, или власнику трафике на ћошку улице, али не представља никакав проблем једноме патријарху православне цркве, који још увек важи (са све мање разлога) за првога по части! Како је то могуће?
У оваквој атмосфери, са једне стране имамо једног архијереја (патријарха), и оне који га у заблуди или страху подржавају, који је себи доделио космичке овласти, насупрот историји, предању, канонима и духу Јеванђеља, а са друге стране имамо Цркву, која сведочи своју веру, ненаметљиво, достојанствено, ако треба и на Крсту! Али непоколебљиво. Црква се позива на Реч Божију, не на нестала царства, и полаже наду на Христа, а не на неко садашње моћно царство. Црква ово чини са вером и свешћу да након голготске Христове жртве иза Крста увек стоји само Васкрсење.
Аман! Аман! Сабор ли је?
Када је јерусалимски патријарх упутио писмо, позив патријарху Вартоломеју, десио се преседан. Не због тога што јерусалимски патријарх сазива ово саборовање првојерараха, јер то није никакав преседан, то се већ дешавало кроз историју. Преседан је било то што је позив упућен на енглеском језику. Иако званично оправдање гласи да је позив свима упућен на енглеском језику да не би дошло до несугласица у разумевању његове садржине, ипак је највероватнији непосредни разлог био избегавање употребе речи „сабор“ или „синаксис“ у позиву. Ово цепидлачење око тога какав је статус овога сабрања је потпуни промашај. У појединим медијима срећемо наслове инспирисане од симпатизера фанарске политике који гласе: „овај сабор неће имати статус синаксиса“. Међутим, ни један сабор нема никакав статус a priori. Сабор стиче статус својим окончањем и рецепцијом. Што је један историјски процес, некада веома дуг. Снага Цркве јесте у томе што ови процеси превазилазе оквире било какве институционалне и бирократске контроле, и јесу харизматско дело Духа којим Црква дише. Критски сабор, на пример, имао је чак извикани статус васељенског сабора (или светог и великог сабора), извикан од стране Фанара годинама пре самог одржавања сабора, па упркос томе, данас нема скоро никакав статус. Ваља се подсетити да је сам Фанар одмах по повратку са Крита прекршио документ који су сами припремили и потписали на Криту, о другобрачном свештенству. Тиме су управо они заковали последњи клин, и ставили печат-потврду и извршили потпуну делегитимизацију овога сабрања.
Критски сабор ће у историји бити запамћен као једно маргинално сабрање, на којем се није расправљало ништа значајно. Сабрање на којем ништа није одлучено, и на којем већина светског православља није ни учествовала. Овај сабор је можда у једноме ипак био од користи, нарочито архијерејима из хладнијих крајева планете и њиховој пратњи, јер су тога јуна 2016. имали прилику да дишу летњи, морски, критски, медитерански ваздух.
Имали су прилику да се друже и међусобно упознају, а можда и да поразговарају о неким свакидашњим темама. На пример, о томе где јефтиније могу да набаве златне траке за одежде, или црну мокру свилу за мантије (напомена: ја знам где има веома квалитетна и јефтина, у Москви J). На самом крају потписали су унапред припремљене документе. Неки су их потписали са осакаћеним и непотпуним титулама, онако како им их је Фанар окрњио, што потписане документе чини невалидним, чак и када би све друго било у најбољем реду, а није.
Дакле, расправа о статусу сабрања у Јордану је једна велика бесмислица. Тај сабор ће бити оно што буде, а то ћемо знати тек из неке историјске перспективе, и то можда не ми него неки наши потомци. Ипак, ја верујем да ће ово сабрање бити једно сведочанство о распећу које сада пролазимо као православна Црква у целини. И верујем да ће улога наше Цркве (СПЦ) бити од историјског значаја. Јер ми нисмо одбили да учествујемо у овоме покушају да се проблем превазиђе. Ми се јесмо одазвали позиву историјске Мајке Цркве свих нас, позиву јерусалимске Цркве, дубоко свесни тога да то што су нека наша браћа одлучила да признају нецркву за Цркву у Украјини, што чини наше саслуживање са таквима немогуће, јесте велики проблем. Иако та браћа проблем виде, проблем их очигледно не интересује, јер планирају да направе нове проблеме.
Фанар, као што је игнорисао живу канонску Цркву у Украјини, правећи од нецркве своју сателит „цркву“, тако данас игнорише већину светског православља. Игнорише позив на разговор, од стране јерусалимске Цркве, иако по речи самог истамбулског патријарха, зна да постоји нејединство! Назива себе Мајком, а истовремено одбацује децу док по улици скупља разбојнике и назива их својим верним чедима.
И тако, док чекамо тријумфалне објаве про-фанарских медија о томе како сабори, па у томе смислу ни састанци предстојатеља, не могу бити одржани без патријарха са седиштем у Истанбулу, треба имати на уму да наша Црква управо кроз одазив на овај позив Јерусалима, брани сам идентитет Цркве, и њен етос. Чак и њену теологију и догме од разних изопачења и јереси. И то чини упркос небивалим притисцима. Та чињеница охрабрује и инспирише и улива наду и чини нас поноснима чедима велике и мученичке Цркве Христове светосавске.
Ведран Гагић
