Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Када католик директор ЦИА Џон Ретклиф слети у Москву, то је само по себи догађај који заслужује пажњу. Када се практично истовремено у руској престоници појави и надбискуп Пол Ричард Галагер, секретар Свете столице за односе са државама и међународним организацијама, дакле човек који оперативно води спољнополитичку дипломатију Ватикана, онда више није довољно читати званична саопштења. А када се све то догађа док руска војска наставља офанзиву, Европа убрзано гради нову војно-индустријску архитектуру, Британија отвара пут преносу осетљивих ракетних технологија Украјини, Вашингтон покушава да појача изолацију Ирана, а Русија новим председничким указом практично проглашава енергетску и критичну инфраструктуру делом националног система одбране, онда је јасно да пред собом немамо дипломатску случајност. Имамо тренутак у којем се на једном месту укрштају обавештајни, војни, енергетски, финансијски, православни, ватикански и геополитички интереси великих сила. У таквим тренуцима највећа грешка је гледати само ко је с ким седео за столом. Много је важније питати се чији су интереси за тим столом били присутни.
Ретклиф није обичан амерички функционер. Он је директор ЦИА, а пре тога је у првом Трамповом мандату био директор Националне обавештајне службе САД. Данас је један од најважнијих људи Трамповог безбедносног круга. Зато његов долазак у Москву, први познати долазак директора ЦИА од посете Вилијама Бернса 2021. године, треба читати као стратешку комуникацију највишег реда. Кремљ је потврдио да је разговарао са руским обавештајним структурама и да је Владимир Путин одмах информисан о резултатима разговора, иако се са Ретклифом лично није састао. Амерички председник покушао је да посету представи као готово рутинску. Али директор ЦИА не лети преко Атлантика и Европе у Москву у тренутку две велике кризе зато што му је календар празан.
Једна верзија, коју су објавили западни медији, јесте да је Ретклиф Москви пренео упозорење у вези са балтичким државама и могућношћу ескалације са НАТО-ом. Друга линија води ка Ирану. Не знамо шта је тачно изговорено иза затворених врата и ту озбиљна анализа мора да стане тамо где престају проверљиве чињенице. Али можемо да анализирамо интересе. Вашингтон управо појачава притисак на државе, банке, компаније и транспортне системе који омогућавају Техерану да остане повезан са светском економијом. Ако је циљ изолација Ирана, онда Русија и Кина постају кључни проблем тог плана. Без њих потпуна економска и стратешка изолација Техерана практично није могућа. Зато је Ормуски мореуз можда важнији за разумевање Ретклифове мисије него што је то на први поглед Донбас. Донбас је фронт једног великог рата, Ормуз је артерија светске економије. Свако озбиљно нарушавање пловидбе кроз њега утиче на цену нафте, LNG-а, транспорт, осигурање, инфлацију, индустријске трошкове и положај Кине, Индије и Европе. Ако Европа истовремено мора да повећава војне расходе, финансира Украјину, обнавља сопствену војну индустрију и плаћа скупљу енергију, онда једна криза у Персијском заливу постаје директно повезана са њеном способношћу да издржи дуготрајну конфронтацију са Русијом. Велике силе зато више не воде украјинску, иранску, енергетску и трговинску политику као четири одвојена питања. Све је то једна табла. И баш у том тренутку у Москву долази Пол Ричард Галагер. Његова посета је још занимљивија зато што није реч о кратком протоколарном сусрету. Боравак траје од 24. до 28. августа, са разговорима са Сергејом Лавровом, Јуријем Ушаковим, представницима Московске патријаршије и католичке заједнице у Русији. Галагер није „министар спољних послова“ у класичном државном смислу, али је као секретар за односе са државама и међународним организацијама оперативни носилац ватиканске дипломатије, док је државни секретар Свете столице хијерархијски шира функција која више подсећа на комбинацију премијера и шефа папске администрације. Ватикан нема армију којом може да промени линију фронта, али има нешто што је у међународној политици понекад подједнако драгоцено вековно институционално памћење, дипломатску мрежу, приступ елитама и способност да одржава канале комуникације онда када су класични односи држава прекинути. Није без значаја што је Галагер последњи пут био у Москви у новембру 2021. године, исте године када је у руску престоницу долазио тадашњи директор ЦИА Вилијам Бернс. Наравно, из тога не треба изводити мистичне закључке, али треба уочити образац да када се систем приближава великој промени, у Москви се активирају и амерички обавештајни и ватикански дипломатски канали. Галагер је још 2015. године, после сусрета Владимира Путина и папе Фрање, говорио о руској улози у стабилизацији Блиског истока и поменуо тадашњи нуклеарни споразум са Ираном. Зато питање да ли је Иран поново био једна од тема његове садашње мисије није фантазија, већ легитимно аналитичко питање. Поготово ако знамо да је непосредно пре Москве боравио и у Кијеву и да Света столица покушава да задржи способност разговора са обе стране. Али ако желимо да разумемо како Ватикан води овакве операције, морамо да разумемо нешто што се у дневној политици готово увек превиђа, то је значај институционалног памћења и породичних, финансијских и дипломатских мрежа које у Италији и око Свете столице понекад трају генерацијама. Управо зато је прича о породици Менини толико интересантна. Милански „Коријере дела Сера“ је у фебруару 1995. године писао о необичној породичној саги која је обухватила три генерације. Луиђи Менини старији, једна од значајних личности ватиканских финансија, био је ухапшен 1981. године у време афере Микелеа Синдоне. Према наводима које је тада преносила италијанска штампа, истражитељи су га доводили у везу са страним операцијама које су се односиле на Синдонине банке. Био је осуђен 1984. године, али је одлука касније поништена због питања надлежности, у поступку у којем се појављивало и име Пола Марцинкуса, тадашњег моћног човека IOR-а. Следећа генерација поново се нашла у италијанским истрагама. Александро Менини ухапшен је 1992. године у контексту поступака повезаних са крахом Банке Амброзијано, чији је председник Роберто Калви 1982. пронађен мртав испод лондонског моста Blackfriars. Трећа генерација, Луиђи Марија Менини, нашла се 1995. године у случају који је изгледао као сценарио за шпијунски роман и према тадашњем извештају „Коријереа“, група је обилазила велике европске банке од Прага и Лондона до Мадрида и Букурешта тражећи финансирање великих инфраструктурних пројеката, представљајући се као људи повезани са италијанским државним и обавештајним структурама и нудећи као гаранцију портфолио државних хартија од вредности. Ово не треба романтизовати нити од кривичних поступака правити геополитику, али је важно разумети окружење у којем су се финансије, државни интереси, Ватикан и неформалне мреже деценијама додиривали. Луиђи Менини старији није био периферна фигура тог света. Био је управљачки човек IOR-а, институције познате као Ватиканска банка, а 1963. године добио је и почасни статус „Gentiluomo di Sua Santità“, Џентлмена Његове Светости. Његови потомци наставили су да буду присутни у различитим структурама Свете столице. Британски „Гардијан“ је 2013. године, истражујући ватикански портфолио некретнина у Великој Британији, Француској и Швајцарској, навео Паола Менинија као високог званичника APSA, Управе за имовину Апостолске столице, који је управљао важним делом европске имовине и валутних операција Свете столице. Истовремено је ватикански нунције у Лондону био надбискуп Антонио Менини, син Луиђија Менинија. Када је „Гардијан“ од њега затражио коментар о ватиканским британским инвестицијама, одговор је био да нунције неће коментарисати. Антонио Менини је за данашњу причу далеко значајнији од породичне занимљивости. Рођен је у Риму 2. септембра 1947. године, докторирао је теологију на Папском латеранском универзитету, а у дипломатску службу Свете столице ушао је 1981. године. Службовао је у Уганди, Турској и у ватиканском Секретаријату за државне односе, затим био нунције у Бугарској, представник Свете столице у Русији и потом први апостолски нунције у Руској Федерацији након успостављања пуних дипломатских односа. Касније је постао нунције у Великој Британији, да би се 2017. вратио у Рим и преузео послове који се тичу односа Свете столице са Италијом. Руски језик говори течно, а Москва му је 2011. године доделила Орден пријатељства за допринос руско-ватиканским односима. Још фасцинантнији део његове биографије води до Алда Мора. Менини је као млади свештеник био близак породици италијанског премијера кога су 1978. године отеле и убиле Црвене бригаде. Деценијама се у Италији расправљало о томе да ли је и на који начин учествовао у покушајима комуникације током отмице. Око неких детаља постоје противречне верзије и управо зато их не треба представљати као утврђену чињеницу. Али сама чињеница да је његово сведочење деценијама занимало италијанске парламентарне истраге показује колико је необичан његов животни пут од драме Алда Мора, преко дипломатског рада са Русијом, до Лондона и највиших структура Свете столице. И сада долазимо до човека чије се име на први поглед не појављује у московском протоколу, али без којег је тешко разумети правац којим иде данашња Европа то је име Марија Драгија. Занимљива биографска случајност јесте да је Драги рођен у Риму 3. септембра 1947, само један дан после Антонија Менинија. Тај календарски детаљ сам по себи не значи ништа. Много је занимљивије образовање и институционално окружење из којег Драги долази. Од основне школе до завршетка класичне гимназије похађао је престижни римски Istituto Massimiliano Massimo, школу коју воде језуити, Дружба Исусова, један од историјски најзначајнијих католичких редова. То није „ватиканска школа“ у смислу државне институције Свете столице и било би погрешно тако је називати, али припада језуитској образовној традицији која је вековима била један од најважнијих интелектуалних стубова Католичке цркве. Драги је потом студирао економију на римском државном Универзитету La Sapienza, где је 1970. дипломирао код чувеног економисте Федерика Кафеа. Одатле одлази на Massachusetts Institute of Technology, MIT, један од најважнијих светских научних универзитета, где докторира економију под интелектуалним утицајем двојице будућих нобеловаца, Франка Модиљанија и Роберта Солоуa. Дакле, његова биографија спаја три различита света и то језуитско класично образовање, италијанску државну економску школу и врх америчке академске економије. После тога следе Светска банка, италијанско Министарство трезора, приватизације, Goldman Sachs, Банка Италије, Европска централна банка и на крају место председника италијанске владе. Мало је живих Европљана чија биографија тако директно повезује Рим, Брисел, Франкфурт, Лондон и Вашингтон. Зато је Драги данас важнији него што његова формална функција сугерише. Његов извештај о будућности европске конкурентности постао је један од интелектуалних темеља нове европске економске политике. Драгијева дијагноза је сурова да Европа заостаје у технологији, има фрагментисано тржиште капитала, зависи од спољних извора енергије и безбедности и нема довољно интегрисану одбрамбену индустрију. Из те дијагнозе следи политички рецепт и то огромна мобилизација капитала, индустријска консолидација, технолошка сувереност, заједничке инвестиције и изградња европске одбрамбене индустрије способне да производи у размерама које захтева нова геополитичка епоха. Другим речима, Драги говори економским језиком о нечему што је суштински питање моћи и како Европу од великог тржишта претворити у стратешког актера. Ту се појављује питање које вреди поставити, али не и претворити у недоказану тврдњу. Да ли између старих италијанско-ватиканских дипломатских мрежа, људи попут Антонија Менинија и европског стратешког круга којем припада Драги постоје канали консултација о Русији? Сасвим је могуће. Да ли имамо доказ да је Менини припремао Галагерову мисију или да је Драги преко Ватикана Москви послао некакав алтернативни пакет? Немамо. Али управо ту се озбиљна обавештајна анализа разликује од фантазије и она не проглашава претпоставку за чињеницу, већ мапира људе који имају приступ, институције које имају интерес и канале који постоје, а затим прати да ли се њихове путање укрштају. Зато је много занимљивија чињеница да данашњи Драгијев пројекат европске индустријске и стратешке консолидације објективно производи Европу која ће према Русији наступати другачије од Европске уније пре 2022. године. Ако Европа створи сопствену масовну производњу оружја, интегрише украјински војно-индустријски потенцијал, мобилише стотине милијарди евра капитала и смањи критичне зависности, онда она више није само економска заједница која се ослања на амерички безбедносни кишобран. Она постаје потенцијални самостални пол моћи. Управо зато је важно разумети да ватиканска дипломатија може имати интерес да разговара са Москвом и о Европи која тек настаје, а не само о условима примирја у Украјини. У том контексту занимљив је и лист „Il Foglio“, који је извештавао о Галагеровој посети Кијеву и његовој подршци територијалном интегритету Украјине. Италијански политички и медијски простор деценијама је необично место укрштања ватиканских, атлантских, европских, индустријских и обавештајних утицаја. Када се у ту историју унесу имена Алда Мора, Микелеа Синдоне, Роберта Калвија, Пола Марцинкуса, породице Ањели и старих ватиканских финансијских структура, добија се мрежа која је историјски фасцинантна, али која захтева дисциплину и не значи да су сви ти људи били део једне организације или једног плана. Значи нешто друго да се моћ у Италији деценијама формирала на раскрсници политике, финансија, индустрије, Католичке цркве и атлантских структура. Готово филмску симболику има чињеница да је истог 25. августа када су Ретклиф и Галагер били тема Москве руска Спољна обавештајна служба обележила стогодишњицу рођења Леонида Сергејевича Колосова, совјетског новинара, писца и обавештајца чија је оперативна биографија била дубоко повезана управо са Италијом. Колосов је учествовао у припреми контаката совјетских представника са папом Јованом XXIII, проучавао је структуру сицилијанске мафије и успоставио контакт са Николом Ђентилеом, старим сицилијанским мафијашем који је претходно имао везе са америчким подземљем. Совјетски извори касније су тврдили да су информације добијене преко тих контаката помогле Москви да разуме опасне политичке процесе у Италији у време када су постојали планови попут „Piano Solo“, а у италијанском безбедносном простору деловале структуре повезиване са Gladio мрежом. Колосов је потом имао улогу и у једном од најважнијих индустријских послова Хладног рата у договору СССР-а са Фијатом, односно са индустријским светом породице Ањели. То је савршен пример како је стварна велика политика функционисала и идеолошки непријатељи могли су истовремено да се надмећу преко обавештајних служби, прате једни другима тајне мреже и склапају гигантске индустријске послове. У једној истој причи налазили су се Москва, Ватикан, италијански капитал, мафијашки извори, обавештајне службе и фабрика аутомобила. Не зато што је постојао један свемоћни центар који је свима управљао, него зато што стварна моћ никада није организована у уредне фиоке које постоје у уџбеницима политикологије. Управо ту лекцију треба применити на август 2026. године. Ретклиф представља америчку обавештајну и безбедносну моћ. Галагер представља ватиканску дипломатију и њене старе европске канале. Драги представља економско-финансијску и индустријску концепцију Европе која покушава да се трансформише у геополитичку силу. Иран и Ормуз представљају енергетску артерију без које се не може разумети глобална економија. Украјина представља фронт на којем се тестирају технологија, индустријска издржљивост и политичка воља Запада и Русије. Москва, са друге стране, управо мења правни режим своје критичне инфраструктуре и шаље сигнал да рафинерије, електране, транспортни чворови, телекомуникације и индустријски комплекси више нису само привредна имовина већ елементи националне одбране. Зато се можда најважнији сукоб који данас гледамо уопште не води око једног града у Донбасу. Води се око питања ко ће у наредних двадесет година контролисати енергију, капитал, производне капацитете, технологију, транспортне коридоре и информације. Драги жели Европу која може да мобилише капитал и индустрију. Америка жели да очува систем у којем остаје незаменљив безбедносни и финансијски центар Запада. Русија гради економију и инфраструктуру способну да функционише под дуготрајним санкционим и војним притиском. Кина покушава да обезбеди енергетске и трговачке путеве које Вашингтон не може лако да прекине. Иран покушава да свој географски положај претвори у стратешку вредност. А Ватикан, као што је радио вековима, разговара са свима. Управо зато истовремено присуство католика Џона Ретклифа, директора ЦИА, и Пола Ричарда Галагера, првог оперативног дипломате Свете столице, у Москви треба посматрати шире од протокола. Не знамо да ли су њихове мисије имале иједну заједничку тачку и не треба измишљати оно што није доказано. Али знамо да су два изузетно важна западна канала у истом историјском тренутку проценила да морају директно да разговарају са Русијом. Знамо да се то дешава у тренутку огромног европског наоружавања. Знамо да је један од главних интелектуалних архитеката нове европске индустријске стратегије Марио Драги, човек формиран у језуитској школи у Риму, потом на La Sapienzi и MIT-у, а затим кроз саме врхове светских и европских финансијских институција. Знамо и да ватиканска дипломатија у својим редовима има људе попут Антонија Менинија који Русију познају деценијама и чије породичне биографије воде дубоко у историју ватиканских финансија. Можда је зато најпогрешније питање шта су Ретклиф и Галагер тражили у Москви? Право питање је шта Запад у овом тренутку више не може да реши без Москве. Украјину? Иран? Ормуз? Европску безбедност? Нови однос снага после рата? Највероватније од свега помало. Велике кризе се ретко завршавају једним споразумом. Оне се завршавају онда када главни актери схвате нови однос моћи и почну да тргују интересима унутар њега.
Србија зато не сме да чита овај свет преко наслова. Мора да чита биографије, институције, капитал, енергетске токове, војну производњу, дипломатске канале и законе које велике силе доносе када мисле да нико не гледа. Морамо разумети зашто Русија управо сада мења режим заштите критичне инфраструктуре, зашто Европа управо сада мобилише стотине милијарди за одбрану, зашто се ракетна технологија преноси Украјини, зашто Вашингтон управо сада појачава притисак на Иран и зашто се директор ЦИА и високи ватикански дипломата готово истовремено појављују у Москви. Јер иза свих тих наизглед одвојених вести налази се једна иста прича. Свет у којем су економија, енергетика, финансије, технологија, вера, дипломатија и безбедност могле да се посматрају одвојено престао је да постоји. У свету који настаје фабрика је истовремено економски и војни ресурс, рафинерија је инфраструктура и потенцијална мета, банка је финансијска институција и инструмент санкција, црквена дипломатија може бити канал тамо где државна дипломатија више не функционише, а човек попут Марија Драгија може без иједне војне функције да има огроман утицај на способност Европе да води дуготрајну геополитичку конфронтацију. Зато Москва крајем августа 2026. није била само место две необичне посете. Била је једна од контролних тачака света који се управо престројава. Ретклиф је дошао са америчким интересима и америчким црвеним линијама. Галагер је дошао са вековним дипломатским искуством Свете столице и могућношћу да разговара тамо где други прете. Иза Европе стоји Драгијева логика мобилизације капитала и индустрије. Иза Русије стоји све јаснија логика државе која економију, енергетику и критичну инфраструктуру укључује у систем националне одбране. Иза Ирана стоји Ормуз, а иза Ормуза енергетска стабилност читавог света. Наивни ће у свему томе видети случајности. Озбиљни ће тражити доказе. А државници ће, пре свега, тражити интересе. Јер у великој политици случајности постоје, завере понекад постоје, али интереси постоје увек. И управо њих Србија мора да научи да чита пре него што туђе одлуке поново почну да одређују нашу судбину.