„Инструментализација миграната у политичке сврхе је неприхватљива!“ Уз ту констатацију, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен позвала је чланице ЕУ да прошире санкције против белоруских власти. Инструментализације мигрантског проблема у политичке сврхе свакако има, само је отворено питање – ко то чини?
Јер, док се из Брисела, Берлина, Варшаве и Виљнуса понавља како „таласи миграната“ пристижу са истока, чињеница је и да се одиграва убрзана милитаризација пограничног појаса према Белорусији, без икаквих претходних најава и поштовања давно разрађених процедура.
Пољска је распоредила 12.000, Литванија 1.200 војника. Војне јединице су у борбеној готовости. На то треба додати и граничаре и полицијске снаге разних намена, укључујући антитерористичке јединице, којих је укупно преко 6.000. Дванаест чланица НАТО има мање или отприлике сличан број војника у активном саставу колико је војних и полицијских снага на белоруској граници.
Постоји ли државно руководство било где на свету које овако нешто не би схватило као директну претњу националној безбедности? По чему је то Белорусија изузетак?
Пораст тензија
Чињеница је и да до потпуне ескалације долази само неколико дана након оштрог сукоба Варшаве и ЕУ, узрокованог одлуком о подређености „евро-легислативе“ у односу на пољско законодавство. Затим је Брисел најавио да ће Пољска плаћати казну од милион евра дневно, а Пољска да ће ветирати разне предлоге унутар ЕУ.
Пат позиција, у пракси евентуално (најраније!) решива на новим парламентарним изборима, а они су тек на јесен 2023. године. А ко зна шта се све још може одиграти до тада?
Пораст тензија око „мигрантског питања“ и пребацивање фокуса на Белорусију сасвим одговара и Бриселу и Варшави. Између ЕУ и Пољске нема договора, али има подсећања зашто су једни другима битни и одлагања до даљњег непријатне расправе која једноставно не може имати добар исход. Та расправа би или поново показала слабост ЕУ и отворила врата да и други прате пољски пример, или би натерала пољску власт на кампању о „Полегзиту“.
Што се миграната и Белорусије тиче, њен положај у целој овој ствари донекле се може упоредити са ситуацијом у којој се нашла Турска 2014. године. Однекле, постоје и разлике и то пре свега у бројевима.
Док су преко територије Турске прешли милиони, процене су да је тренутно миграната на територији Белорусије око 15 хиљада. Од тога, инцидент на граници изазвало је највише њих три хиљаде. У појединим тренуцима, толико их је дневно улазило у Србију на Прешеву!
Оптуживати белоруске власти како ништа нису предузимале да управљају кризом нити је коректно, нити је тачно. Уз мало труда могу се пронаћи информације у белоруским средствима јавног информисања или на страницама званичних институција.
Само током септембра и октобра 2021. године пооштрене су мере издавања виза за грађане читавог низа држава, активирани су механизми међународне сарадње на том пољу, забрањиван је улазак у земљу на граничним прелазима, депортовани су у земље порекла појединци са неуредним документима (при чему се подвлачи да депортације у просеку коштају око 1.000 долара по особи), а рецимо, више од 600 студената напустило је своје место боравка пријављено на територији Белорусије. Претпоставка је, они који су злоупотребљавали статус студента да би „пребегли“ у ЕУ.
Поглед из Белорусије
За разлику од ранијих случајева забележених у југоисточној Европи, када су границе остајале „отворене“, чак и у случају чланица ЕУ и НАТО, те их је могао прелазити свако (отуда огроман број миграната са „привременим папирима“ у којима се наводи да су рођени 1. јануара неке године), белоруске службе се очигледно труде да „затворе рупе“, успоставе ред и уведу принцип селективности.
Када је реч о избеглицама којима се, опет по међународним нормама на које се управо позивала ЕУ пре неколико година, мора обезбедити „несметани пролаз“, њих су често пољске и литванске власти присилно враћале на територију Белорусије.
Илустративан је пример ирачког држављанина, пронађеног 21. септембра у бесвесном стању недалеко од граничног прелаза Тушемља, а који је код себе имао пасош и негативан PCR тест пољске здравствене установе. Пре враћања у погранични појас уредно је испитано да ли је заражен!? За разлику од оптужби које стижу из ЕУ, поглед из Белорусије на кризу која траје сасвим је другачији.
„Немачка, Немачка“, скандирала је група миграната окупљена на белоруско-пољској граници. Јасно је куда су се запутили, ондашњи позив добродошлице Ангеле Меркел и даље им одзвања у ушима, сасвим је сигурно да немају намеру остајати у Источној Европи.
Одзвања им у ушима и позив САД да се омогући одлазак Авганистанцима који желе да напусте огњишта након талибанске победе, а још се том позиву придружило стотинак других држава. Када могу Паштуни, зашто не могу и остали? Логика којом се руководе сасвим је једноставна!
Сасвим је једноставно и решити овај проблем у билатералној комуникацији Брисела, или чак само Варшаве и Виљнуса са Минском.
Кампања против Лукашенка
Треба поновити, овога пута не ради се о милионима људи већ о стоструко мањем броју. Ако не може другачије, онда договором по истом моделу као што је то урађено са Турском. Међутим, овде долази до, како рече Фон дер Лајенова, „инструментализације миграната у политичке сврхе!“
ЕУ води жестоку кампању против Александра Лукашенка, оптерећена фрустрацијама које су уследиле након неуспеха обојене револуције и читавог низа претрпљених политичких пораза. Уместо да инаугуришу Светлану Тихановску, добили су Савезну државу Русије и Белорусије, продужавање споразума о размештању руских војних инсталација у Белорусији на још двадесет пет година и истискивање дуго и стрпљиво грађеног западног утицаја у Минску.
Запад је у Белорусији заиграо на „све или ништа“ и напослетку добио „ништа“. Мигрантска криза злоупотребљава се како би био организован нови круг притисака на Белорусију, а успут и како би се огромни проблем на релацији Брисел-Варшава гурнуо под тепих. Чини им се како је то решење. Макар и привремено.
Међутим, у свему овоме уочава се и један онеспокојавајући детаљ. То је оних двадесетак хиљада војника и полицајаца у пуној борбеној готовости на граничној линији са Белорусијом. Такав поступак нити доприноси деескалацији, нити указује да постоји политичка воља да се до решења дође договором. А при свему томе, како је истакао Сергеј Лавров, „односи Русије и НАТО не могу се назвати катастрофалним јер уопште нема односа између Русије и НАТО.“
Ескалација на граници може бити кобна и угрозити безбедност целокупне Европе. Један неконтролисани инцидент ће допринети томе. Уместо претњи, било би боље отворити канал за комуникацију са Минском. У супротном, ко зна како се све може завршити. Претње санкцијама и једнострани потези ту ништа неће решити.
(Душан Пророковић)