Већ више од 180 година одолева зубу времена, историјским променама и ратовима. Конак књегиње Љубице у Београду једно је од ретких здања из доба прве владавине Милоша Обреновића која и данас красе српску престоницу. Осмишљена као владарска резиденција, ова кућа саграђена заправо је имала улогу да застрашеном мужу обезбеди бегство од своје преварене жене преке нарави.
Лепа, удата и невољена
„Чувајте је добро. Она ће некад за главара од земље знати“, беше пророчанство једног Турчина које даде Љубици још док је беба била у селу Срезојевци. Тако и би.
Највиђенија међу свим девојкама, Љубица се, у пролеће 1806. године удала за, тада војводу, Милоша Обреновића. Кум на венчању био је вожд Карађорђе, а стари сват Лазар Мутап.
На почетку брака Љубица и Милош живели су у Брусници, у малој кући њеног девера Милана. Будућа кнегиња се није либила посла. кувала је, носила понуде радницима на њиву, бринула око стоке и служила супруга. Уз Милошеву дозволу, након што би му пољубила руку и обраћала му се са Ви, седала је за софру и послужила га чашицом ракије, а након читања молитве јела би са њим.
Љубица је била строга жена, како се данас каже, „старог кова“. Облачила се једноставно, а у време Првог и Другог српског устанка за појасом је вазда имала два пиштоља.
У народу је била једна од највољенијих и најпоштованијих личности 19. века. По пропасти Првог српског устанка, када је Милош хтео са децом да је склони из земље, одлучно је рекла: „Жива нећу из свога завичаја, а мртву ме могу и пси изести“.
О њеном борбеном духу говори и догађај током борби код Љубића, нако повлачења устаника пред Турцима. Љубица их је окупила и рекла: „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо“. Довољно је рећи да је охрабрена војска кренула у напад и добила битку.
Оваква жена била је спремна да издржи све. Једино што није могла да истрпи била су Милошева бројна неверства.
Кад кубура опали
Једном приликом Милош из турског робља украде Петрију Пљакић и доведе је у Црнућу, где је тада живео са породицом, и даде је Љубици као слушкињу. Петрија беше весела, млада, лепа и вредна. Полако, привлачила је Милошеву пажњу и наклоност.
Да ли на Љубицину сугестију или услед других разлога, недуго затим брачни пар се сели за Крагујевац где је сазидан велики конак, један за Милоша и други за Љубицу. Међутим, кнез се често враћао у Црнуће где није било Љубице да га омета у друговању са Петријом.
Међутим, 1819. године Љубица, која је у том тренутку била трудна, а за то је највероватније знао само мали круг људи, одлучила је да више неће трпети мужевљево неверство. За ову одлуку пресудно је утицао абер да кнеза наговарају да се ожени Петријом пошто Љубица дуго није рађала, а требало је оставити наследника.
Љубица се запути у Црнућу. Затече Петрију док је намештала кревете. Уследио је кратак разговор:
„Коме спремаш две постеље, Петрија?“
„Спремам једну господару, другу мени.“
„А где ћу ја спавати ноћас?“
„Вала Богу, пространа је кућа!“
„Зар тако, Петрија?“
„Нисам ти ја крива што ти Бог није дао“, дрско одговори Петрија.
„А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби“, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ који је стајао на узглављу.
„Пиштољ јес’ Милошев, али је рука Љубичина, да видимо хоче ли слагати!“ изговорила је и пуцала оставивши Петрију на месту мртву.
Кнез је би ван себе од беса. Љубица је избегла смртну казну само захваљујући својој трудноћи и породици која је запретила побуном на Руднику. Октобра 1819. родиће Милана, а чињеница да је Милошу дала наследника била јој је додатна заштита.
Серијски прељубник
Љубица је покушавала годинама да поврати наклоност кнеза, али јој Милош није опраштао Петријину смрт. Наставио је са аферама из који је, како се верује, имао 11 деце. Ипак, Љубица му је представљала сметњу те је то, највероватније, био разлог за прављење конака у Београду и пресељење Љубице.
Журбу је кнезу налагао још један Љубицин испад. Наводно, она се спремала за обрачун са Станом Ристић из Страгара, новом љубавницом кнеза. Љубица је, са две напуњене кубуре у недрима, ухваћена како се крије испод моста у Крагујевцу којим је Стана требало да прође. Казна јој је била 25 батина којих се није ни најмање уплашила.
О томе сведочи и то да је наредну Милошеву љубавницу, за коју су сви знали, Јеленку звану Мала Госпођа, такође намеравала да упозна са својим кубурама, али ју је пресељење у београдски конак у томе онемогућило.
Љубицино покајање
Након успеха Уставобранитеља и свргавања кнеза Милоша са власти 1842. године, уследило је прогонство током ког се Љубица тешко разболела. Умрла је 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству, уз своје троје деце. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори.
У последњим часовима кајала се за све своје грехе, али за један се плашила да опрост никада неће добити: „Много греха имам и њих ће ми милостиви Бог опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се, неће никада! Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света. Грешна друга, шта учиних?…“
Изградња конака Кнегиње Љубице
Конак књегиње Љубице саграђен је у периоду 1829. – 1831. од стране неимара Хаџи Николе Живковића. Кнез Милош, коме се журило да Љубицу пребаци за Београд, му је наложио изградњу објекта речима: „Или ћемо пећи вола или заљуљати конопац“.
Ово здање, по својој архитектури и распореду просторија, представља унију оријенталног и европског стилашто га је у оно време, као и данас, чини једним од најрепрезентативнијих у Београду.
Зграду чине подрум, приземље и спрат, док је 1836. дозидан и амам, као и неке споредне просторије, дајући укупну површину од 1400 квадрата.
Конак кнегиње Љубице подигнут је на углу улица Кнеза Симе Марковића и Краља Петра, на месту где се пре тога налазио стари двор који је срушен због оронулости.
Конак кнегиње Љубице представља преломни тренутак у београдској архитектури, јер својим спољним обликовањем и декоративним елементима наговештава утицај европске архитектуре који је дошао у Србију након Хатишерифа 1930. године.
Ипак, неповерење и близина Турака на Калемеграну утицали су на то да конак оригинално буде опасан високим зидом, док је на крову постављена осматрачница у облику светларника.
Можда и прва вест о Конаку књегиње Љубице долази из путописа Ота Дибислава Пирха, немачког официра и путописца који каже: „Један мален део Београда одскочио је према осталим, а то је један мали простор на југозападном крају главне улице у горњој вароши. (…) Иако није највећа, по својој форми то је најлепша зграда коју сам у Србији видео. Нови конак се већ по улози која му је била намењена разликовао од обичних приватних кућа за становање и „садржи извесне одлике које га (…) стављају у ред утврђених двораца великих паша и богатих бегова“.
Кнегиња Љубица желела је да живот на двору уреди на високом нивоу. У сачуваној преписци између кнегиње и кнеза Милоша Љубица тражи од мужа да се „за служитеље у двору набаве црвене чарапе“. Ипак, кнез није био вољан да троши новац и кнегињи одговара да „се она може служити и сама, без слугу“.
Историјат конака
За време прве владе кнеза Милоша у Конаку кнегиње Љубице налазила се главна државна благајна. Намесништво књажевско, до повратка кнеза Михаила у Србију 1840, одржавало је у Конаку седнице, а кнез Михаило је у Конаку живео до 1842. године.
Након тога ту се налазио Лицеј, затим Прва београдска гимназија, па Апелациони касациони суд. Године 1912. у Конак је смештен Завод за васпитање глувонеме деце, а од 1929. Музеј савремене уметности. До 6. априла 1941. у згради се налазио Црквени музеј. Од 1945. до 1947. у Конаку је био смештен део Патријаршије, а од 1947. Републички завод за заштиту споменика културе.
Од 1971. до 1979. године предузети су конзерваторско-рестаураторски радови којима су извршене санација објекта и обнова фасаде и ентеријера. Том приликом, Конак кнегиње Љубице, који је и данас у саставу Музеја града Београда, адаптиран је за репрезентативну музејску поставку.
Конак кнегиње Љубице је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а наредне године је отворен за јавност као музеј меморијалног типа.
Сталну поставку музеја представља аутентични намештај београдских грађанских кућа 19. века, у оријентално-балканском стилу, као и других стилова са утицајем средње и западне Европе тога времена.
Иван Радојичић
Извор: 011info.com
