Дневни лист Политика објавио је текст у коме се отвара се питање професионалне одговорности у српском правосуђу кроз каријеру тужитељке Јасмине Милановић Ганић, данас једне од кључних фигура Тужилаштва за организовани криминал и блиске сараднице, односно десне руке главног тужиоца Младена Ненадића али и судија Нате Месаревић, бивше председнице Врховног суда као и Синише Важића, некада председника Окружног суда у Београду.
У тексту се указује на забрињавајући континуитет поступања тужилаца и судија у Србији као и на одсуство било каквог преиспитивања ранијих одлука које су имале далекосежне последице.
Подсећа се да је Милановић Ганић у последњих неколико месеци доспела у фокус јавности због истраге познате као „случај надстрешница“. Том приликом је 1. августа 2025. године саопштено да је држава, наводно, оштећена за 115 милиона долара у оквиру пројекта реконструкције брзе пруге Београд–Будимпешта у корист две кинеске државне компаније, уз привођење бивших министара Горана Весића и Томислава Момировића. Међутим, како се наводи у тексту, у тренутку када је Тужилаштво за организивани криминал објавило податак од 115 милиона долара није било урађено финансијско вештачење, што, према Политици, озбиљно доводи у питање основаност тако тешких оптужби изнетих пред јавност.
Као илустративан пример наводи се 1999. година, када је Јасмина Милановић Ганић била носилац оптужнице против новинара и издавача Славка Ћурувије и још тројице новинара. Суђење Ћурувији спроведено је у крајње неуобичајеном року – читав поступак је окончан за само један дан – и остало је упамћено као једно од најбржих у историји српског правосуђа.
Ћурувија и двојица осуђени су 5. марта 1999. године због кривичног дела „ширење лажних вести“. Славко Ћурувија је осуђен иако спорни текст није написао нити уредио, а у време његовог објављивања налазио на на службеном путу у Сједињеним Америчким Државама. Пресуда је донета, а њене последице биле су непосредне и озбиљне: Ћурувији је одузет пасош, чиме му је фактички онемогућен излазак из земље. Агресија НАТО на СР Југославију почела је 24. марта а 11. априла 1999. године Славко Ћурувија је убијен испред зграде у којој је живео. “Тако је Ћурувија у српском правосуђу прошао пун круг: осуђен док је жив, ослобођен кад је мртав”, пише Политика.
Политика пише да је поступак настављен према двојици новинара који су осуђени заједно са Славком Ћурувијом – Зорану Луковићу и Срђану Јанковићу. “Агресија НАТО на нашу земљу била је у пуном јеку али веће Окружног суда у Београду које су чинили Синиша Важић, касније, после петоктобарске промене власти до 2009. године председник Окружног суда и Ната Месаревић, у петоктобарској власти председница Високог савета судства и председница Врховног касационог суда, потврђују пресуду и преживеле новинаре шаљу у затвор” наводи аутор текста. „Не само да нова власт, пре свега Демократска странка, као стуб коалиције која је презуела Србију после 5. октобра 2000. године, није нашла баш ништа спорно у пресуди коју је Ната Месаровић потврдила Славку Ћурувији у Милошевићево време, него ју је и наградила катапултирајући је у сам врх треће гране власти. Била је на функцији председнице Врховног касационог суда и Врховног савета судства, одакле је суверено спроводила „реформу” српског правосуђа”, пише Политика. Овај лист истиче да овакав епилог није имао негативне последице ни по професионалну каријеру Ћурувијине тужитељке. Напротив, Милановић Ганић је наставила успон у правосудној хијерархији, учествовала у високопрофилним предметима након политичких промена 2000. године и временом доспела до самог врха тужилачке структуре, да би данас била један од најутицајнијих кадрова у Тужилаштву за организовани криминал. Према писању Политике, “док се, после 5. октобра, вршила масовна чистка судија и тужилаца, Јасмина Милановић Ганић учествује у писању оптужнице против Слободана Милошевића, једне од правно најбизарнијих у новијој историји, где се бивши председник СР Југославије терети за „притисак“ на генералну секретарку владе госпођу Живку Цицу Кнежевић да се дадиљи Милошевићевог унука додели стан”.
Додатну симболику, према Политици, има чињеница да је управо то тужилаштво водило истрагу о убиству Славка Ћурувије – институција у којој је Јасмина Милановић Ганић један од кључних људи. Тиме се, како се истиче, затвара круг у којем се иста имена и исте институције појављују у пресудним тачкама једног од најмрачнијих случајева у новијој историји Србије.
“Иронија је истовремено савршена и мрачна, као пресуда из 1999. године. Исто то тужилаштво води истрагу о убиству Славка Ћурувије. Круг је тако затворен. Тужилаштво у коме је Јасмина Ганић Милановић данас најближа сарадница Младену Ненадићу, покреће истрагу за убиство Славка Ћурувије. Она која га је оптужила давне 1999. године, међу онима је који траже његове убице! Јасмина Милановић Ганић не прича својим колегама о својој прошлости и давном случају који је прати као сенка. Важно је, разуме се, истаћи да нико не може тврдити да је тужитељка Милановић Ганић свесно учествовала у завери за убиство Славка Ћурувије. За то нема доказа, нити ико има право да такву тврдњу износи. Али правосуђе не почива само на кривици. Почива и на одговорности, моралу и савести. А одговорност почиње питањем: да ли је она својим професионалним поступцима, несвесно или равнодушно, учествовала у ланцу догађаја који су довели до смрти Славка Ћурувије? И да ли у истрази о убиству Славка Ћурувије недостаје њена исповест, као важног учесника једног од најмрачнијих и најтајансвенијих догађаја у последње три српске деценије. Питања које се намећу нису злонамерна, већ логична: Како је добила предмет? Под каквим околностима је вођен случај? Да ли данас мисли да је суђење Славку Ћурувији и његовим новинарима било правично? Да ли сматра да је одузимање пасоша било грешка? Да ли је ико у том поступку, укључујући и тужитељку, поставио себи и осталима питање: „Шта се Славку Ћурувији може десити ако остане у земљи?” На основу јавних извора, тужитељку Јасмину Милановић Ганић то никада није питао нити је она икоме о томе јавно говорила”, пита Политика.
