Једна породица је производила и продавала ципеле.
То је била велика породица од 60 људи.
Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.
Имали су добру маржу. 40% просечно.
Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.
Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.
Шта се онда догодило?
Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.
Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.
У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.
Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.
Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.
Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.
Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.
Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.
Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.
То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.
Идуће године млеко је поскупело.
Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.
Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.
Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.
Странци су понудили да је купе за 1 евро.
Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.
Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.
Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.
Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.
Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.
Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.
Нисмо имали пара да дамо субвенције.
Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.
Владимир Лах
