Ако би се човек баш потрудио, устао насмејан и наоружао добром вољом, вероватно би свако из фаланге напредњака могао бити виђен са неком сврхом или функцијом. Јебига, Вулин, ево већ, пет година успешно примењује слоган „брже, боље, јаче“ у свом полтронству – Неша је ту да падне на груди кад треба – Миленко да нам открије како Наташа ваља бело по Србији – Вучевић да у овој филмској подели добије улогу статисте (градоначелник Новог Сада) – Мировић да се трипује да је премијер… Чекај, чекај, а Марко Ђурић? Хм…
Ово, да се одмах разумемо, није унутрашњи монолог настао усред доколице, већ жива кафанска полемика ширег друштва, која је трајала све до спомена имена Марка Ђурића, а ово „хм“ симболише неколико минута непријатне тишине која је уследила док су друштво покушавало да се сети макар једног разлога зашто плаћамо фотељу дотичног господина. Замислимо, на тренутак, да Марко Ђурић, којим случајем, у подели карата добије отказ од стране великог вође, што би му била друга добра одлука у ових пет година (прва је била када је националисту запослио у ту канцеларију, што је трајало читаве две недеље). И, сада, унесрећени Марко, креће на биро рада, гледа огласе и пише ЦВ. Шта би, рецимо, могао ставити у ону ставку „претходна искуства“. Ево, замишљам.
-Успео сам, да из оног воза, јуначки изађем у Топчидеру. Успео сам да остварим све услове да тај воз не стигне у Косовску Митровицу, иако ми је то био посао. Успео сам да разјединим и посвађам Србе на КиМ, иако ми је задатак супротан. Успео сам да убедим јавност да никако не подржавамо шиптарску квазитворевину Косово, али истовремено да учествујемо активно у свим институцијама и одлукама те квазитворевине. И, коначно, на шта сам најпоноснији, на сваки скандал, сваку претњу, сваки потез Шиптара, одреаговао сам онако како државник, јуначина, мушкарчина, треба да реагује: саопштењем. Не оштрим, па ако сам храбар, нисам луд! – написао би, вероватно, брат Марко негде, присећајући ће се јасно свих својих подвига на функцији коју обавља, због којих је на крају крајева и добио тумачење „пола човек, пола смиривање тензија“, премда се она прва половина још увек доказује. Не би Марко подвио реп на бироу рада, подвијање репа је резервисано за радно место које обавља као условни му рефлекс, због чега су, уосталом Срби јужно од Бујановца и све старе, традиционалне клетве, заменили новом, универзалном: „нека ти судбина подари да те брани Марко Ђурић“.
Кад смо већ код Марковог ЦВ-а, али и код доказивања, ту би се могао појавити још један проблемчић, везан за онај део „образовање“. Наиме, врсни правник Ђурић, да нагласимо, није завршио редовни Правни факултет у Београду – да ли је неки други, не знамо, могуће да јесте. Оно што знамо, међутим, јесте да је тај врсни правник на место које обавља запослен са дипломом средње школе.
Но, манимо сада Маркове скорашње муке са оправданим и неоправданим, да се вратимо у ону кафану и ону полемику – ако Ђурић није стекао поверење међу Србима, Шиптари су сигурно пресрећни. Замислите само збуњеност јадног Тачија, који је навикао да купује, прети, убија, касапи, лобира, а онда му оваква будала дође на тацни, да његов посао ради наводно у наше име?
Да сам студент, као што нисам, да сам спонтано на улици, као што нисам, негде при врху захтева, свакако бих тражио смену Марка Ђурића. Слажем се ја да свака будала заслужује своју играчку. И то је потпуно у реду. Све док та играчка није Косово и Метохија…
Томислав Ловрековић
Извор: pobeda-info.rs
