У питању је једно од најстаријих оружја које је човек створио.
Копље спада у бодно оружје и временом се развило неколико његових типова, од којих су основни кратко пешачко и дуго коњаничко.
Копље је састављено из два дела: зашиљеног гвозденог бодила и дрвеног копљишта.
Бодил је састављен из врха, оштрице, ребра и туљца. Копљиште је обично на крају оковано гвожђем, да би се могло побости у земљу.
Реч копље је прасловенског порекла, а у старосрпском језику за копље је употребљаван и термин сулица, док су војници који су били наоружани копљем називани суличници.
Ромејски историчар Прокопије из Цезареје пише да се су Словени користили копља са малим копљиштем.
Током XIV века у Србији се вероватно употребљавало копље са бодилом витког облика у виду врбовог листа, без ребра на средини, са кратким и средњим туљцем.
Појачањем оклопа дошло је до повећања димензија бодила, а донекле је измењен и његов облик. Српска копља, како пешачка тако и коњаничка, нису прелазила дужину од два метра.
На фотографији се налази фреска Светог ратника Јакова Персијског из Манастира Манасије.