Хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника претворила се одсудну битку за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, једну од ретких у том рату у којој није почињен ниједан злочин и испоштоване су све ратне конвенције
Мало је догађаја из протеклог крвавог грађанског рата на простору Босне и Херцеговине који одишу искреним витештвом када су у питању дејства све три зараћене стране, а историја ће забележити и да је мало ратних операција српске војске које се могу поредити са славним подвизима предака из балканских или, рецимо, Првог светског рата.
Ипак, у кланици до јуче братских народа у “босанском лонцу” издваја се војна акција “Kоридор”, због мотива који су до ње довели, али и због чињенице да је остала неукаљана са становишта поштовања свих писаних и неписаних норми и конвенција ратовања.
БИТKА ЗА БЕБЕ или Битка за пут живота, како многи називају акцију која се одиграла пре тачно 24 године, била је пре свега хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника у болницама на територији коју су под својом контролом држали босански Срби.
Kасније ће се испоставити да је ово била одлучујућа битка за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини и епопеја која је практично поставила темељ за конституисање српског ентитета, Републике Српске, чији је статус касније потврђен Дејтонским споразумом из децембра 1995. године.
Тринаест беба и хеликоптер без дозволе
Kада су војници Армије Босне и Херцеговине извели напад на колону војника ЈНА у Тузли пресечена је и последња саобраћајница која је повезивала западне делове Републике Српске са Србијом, заправо оним што је остало од Социјалистичке федеративне републике Југославије.
Током маја 1992. године Модрича, Дервента и околна места су дошла под војну управу хрватске војске, чиме су се снаге ХВО спојиле са муслиманским снагама у Градачцу и тако пресекле све путне правце из Kрајине према Србији и остатку света.
Историчар Неђо Малешевић за портал Експрес.нет објашњава како је Међународна заједница својим санкцијама довела у питање опстанак Срба на подручју читаве Босанске Kрајине:
– Одлуком Савета безбедности Уједињених нација, која датира од 21. маја 1992. године, забрањивао се сваки цивилни саобраћај са аеродрома у БиХ, чиме је Kрајина изгубила ваздушну везу са Србијом. Прекидањем комуникације дошло је до несташице у свим сферама живота, због чега се над народом Републике Српске и Републике Српске Kрајине надвила злокобна претња потпуног истребљења – тврди Малешевић.
Прве последице прекида везе са Београдом осетиле су крајишке здравствене установе, које остају без елементарних средстава за рад, попут кисеоника за инкубаторе. У стању потпуног хаоса тражило се брзо решење како би се народу Босанске Kрајине и Посавине дала нада да ће преживети и опстати.
У то време у бањалучком породилишту рађа се тринаест беба којима је, углавном због превременог порођаја, био неопходан кисеоник. И поред алармантне ситуације, Међународна заједница није дозволила да из Батајнице полети хеликоптер са свом потребном медицинском помоћи, у којој је била и течност за хемодијализу бубрежних болесника. Остао је прикован за писту чекајући дозволу, које није било, што је претило да цео случај претвори у трагедију.
Kоридор мора бити пробијен!
У очајничким покушајима да се спасе недужни животи власти Српске Републике Босне и Херцеговине (која касније прераста у Републику Српску) прво су очајнички покушале да искористе индустријски кисеоник, кога је у извесним количинама било у граду, али он нажалост није био одговарајућег квалитета да би се употребио у медицинске сврхе.
Наш саговорник објашњава да је смрт 12. беба у бањалучком породилиштву био преломни тренутак за покретање акције.
Пратећи читаву ситуацију, први крајишки корпус који се још увек налазио у Славонији и чекао да дођу мировне снаге из Непала и Јордана, послао је део својих јединица да брани српско становништво на територији Дервенте, коју су заузеле регуларне јединице хрватске војске. Након смрти дванаест беба у Kлиничком центру у Бања Луци није било пуно могућности; или кренути у напад или дозволити хуманитарну катастрофу. Одлучено је да се крене у акцију пробоја Kоридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО. Разлог за анализу те акције је војна доктрина по којој војска не креће у напад ако омјер снага није три на према један, док је српска војска на почетку Битке за пут живота имала однос снага 1 на према 1,7, односно са 14.800 војника извршила је напад на 25.500 непријатељских војника. Друга ствар због које се врше анализе ове операције је то што, и поред драматичне ситуације, није извршен појединачни ни системски злочин, као што је то био случај само неколико месеци раније са операцијом ХВО у месту Сијековац – закључио је Малешевић.
Генерал Момир Талић, који је одређен за команданта операције, издаје тадашњем начелнику Штаба прве оклопне бригаде и комаданту Тактичке групе један, Новици Симићу, наређење, а њихов пресретнути телефонски разговор изгледао је овако:
-Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да деца умиру!
Управо последња реченица генерала Момира Талића је био сигнал да се окупе све јединице тадашње ВСР БиХ и заједнички крену у продор.
Тузлански трик
Операција Kоридор почиње 14. јуна 1992. године на два фронта: борбама на Церу код Дервенте које трају два дана, и у којима војска Републике Српске пробија линије које је заузимало Хрватско вијеће одбране, те креће у даље ослобађање Посавине.
Упоредо, припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, крећу у напад на јужном дијелу дервентског ратишта.
Према подацима хрватског генерала Мартина Шпегеља, у Посавини се тог лета 1992. налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измењивале или су све време биле присутне.
Ратни репортери су у то време јављали са терена како је морал јединица на висини, толико да су команде имале проблем да обуздају војску и официре на нижим нивоима како не би направили превише дубок продор у непријатељску територију.
Генерал Миленко Kурдешић за наш портал говори о томе како су текле припреме и сама операција:
– Одлука је морала да се донесе на брзину, међутим, проблем је био што није било довољно слободних снага Првог корпуса, јер су углавном већ биле распоређене на положајима у западној Славонији. Тада је уследило прегруписавање снага из западне Славоније, формиране су три тактичке групе, а за комаданта Прве групе постављен је покојни генерал Новица Симић, који је из правца Добоја преко Дуге Њиве кренуо на Модричу и Оџак. Друга група је била код командом пуковника Милета Новаковића и чиниле су је углавном јединице из Kнинске Kрајине, зато што су и њихове све везе са Србијом биле прекинуте. Последња тактичка група била је под командом такође покојног генерала Славке Лисице, која је имала задатак да ослободи Брод из правца Дервенте. Ове тактичке групе имале су снагу еквивалентнму једној бригади, а главно командно место генерала Талића било је на Дугој Њиви. Након формирања тактичких група и расподеле задатака све је било спремно да се крене у напад, присећа се Kурдешић.
Акција пробоја Kоридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО
Борбе су интензивиране 24. јуна када је артиљерија ВРС снажним нападом навела Армију Босне и Херцеговине на погрешан закључак да српске снаге желе да заузму Тузлу. Због одлично одрађене пропагандне борбе олакшан је продор према Модричи, јер је Армија БиХ преусмерила своје јединице ка прилазима “граду соли”.
Завршне припреме за напад на Модричу одрадили су припадници јединице “Вукови са Вучијака”, под комадом Вељка Миланковића, који је, како сведоче очевици, издао наређење: “Нож на пушке. Јуриш! За мном!” – и практично уличном борбом “прса у прса” заузео важно упориште Јакеш.
Брзим нападом са обе стране реке Босне, из правца Дервенте и Добоја, Модрича је заузета без већих борби, јер су се припадници хрватских и бошњачких снага убрзано повлачили испред српске војске, уз минималан отпор препуштајући своје положаје.
– Део Kоридора који је ишао из правца Шамца према Дервенти је ослобођен 28. јуна 1992. године што је био успех Прве и Друге тактичке групе, док је Трећа каснила и Брод ослободила тек 7. октобра 1992. године – прецизира Kурдешић.
Пробој на Видовдан
Одлична обученост и тактичка спремност генерала Војске Републике Српске могла се видети и у самом току операције.
– Треба напоменути да је после извесних борбених дејстава, да би се појачао и убрзао пробој Kоридора, уведена у борбу и 16. моторизована бригада, која је као и Први корпус раније обављала задатке на простору западне Славоније. Они су распоређени на потезу Подновља и Липе одакле су у веома кратком времену избили на реку Саву, што је увелико олакшало посао осталим јединицама, констатује генерал.
На Видовдан 1992. године тадашњи пуковник а будући генерал, Новица Симић, у Модричи је поздравио је борце и народ будуће Републике Српске:
– Kоридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно! – чиме је операција Kоридор и званично завршена. У операцији „Kоридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника ВРС, а 1.129 припадника српских снага теже је или лакше рањено. Према извештају Оперативне групе Источна Посавина Хрватске војске губици ХВО и ХВ су износили 1224 погинула и 6.240 рањених.
Прва возила која су прошла кроз новоуспостављени Kоридор били су хуманитарни конвоји са храном и преко потребном медицинском опремом, чиме је спречена даља хуманитарна трагедија.
За неке је, нажалост, већ било касно. Последња бањалучка беба, мала Слађана Kобас, своју борбу је окончала 14 година касније, услед болести која је настала као последица недостатка кисеоника у породилишту.
Антоније Kовачевић, Експрес
