Организација северноатлантског споразума (НАТО) претходних година пролази кроз велику кризу, нарочито након повратка Доналда Трампа у Белу кућу. Овај савез опстаје скоро пуних седамдесет седам година, али свеопшта неизвесност у међународним односима се прелива и на трансатлантске односе.
Ситуација са Гренландом и раскол САД са ЕУ то најбоље потврђују. Грчко-турски сукоб око Кипра пре више од педесет година јесте био сукоб између две чланице који је израстао у каснији замрзнути конфликт и није резултирао нити изласком било које од њих из НАТО, нити је утицао на распад савеза у целини.
Ситуација са потенцијалним сукобом САД и Данске око Гренланда би била ипак драстично другачија, јер то не би био само спор две чланице и два оснивача савеза, већ сукоб најмоћније чланице САД са другом чланицом и европским државама које је подржавају. Уколико би настао
раскол САД са блоком земаља унутар НАТО, или уколико би чак услед тога САД под Трамповим мандатом изашле из НАТО – мора се признати да опстанак тог пакта без САД не би имао превише смисла.
НАТО је настао 1949. године, у време тек отпочетог Хладног рата
и у условима цементирања биполарног светског поретка. Дванаест земаља потписница Северноатлантског споразума из 1949. године су уједно и земље оснивачи НАТО – САД, Велика Британија, Белгија, Холандија, Луксембург, Италија, Француска, Канада, Португал,
Данска, Норвешка, Исланд. У току Хладног рата, НАТО се проширио на Грчку и Турску 1952. године, Немачку(тада само на Западну) 1955. и Шпанију 1982. године. Након пада Берлинског зида 1989. године, распуштања конкурентског Варшавског пакта 1991. године и дисолуције Совјетског Савеза исте године, НАТО наставља да постоји и у потпуно
измењеним међународним околностима. Не само да се НАТО није распустио, након свих ових епохалних промена на међународној сцени, већ је у промењеним околностима успео да опстане, да се трансформише и да се прошири на нове чланице, и то махом бивше чланице распуштеног конкурентског Варшавског пакта.
Реализација опстанка путем трансформације НАТО, није обављена без претходних расправа, промишљања о путевима модификације и
прилагођавања, која су најављивана и кроз стратешке документе и декларације, попут Лондонске декларације из 1990. године, која је била и један од кључних момената у заокрету НАТО из одбрамбеног у офанзивни савез који по потреби и ’’лови вештице по свету’’.
Нажалост, наша земља, па и читав српски народ, су путем преживљене агресије учињене од стране овог савеза, први у свету на својој кожи искусили примену ове нове експанзионистичке доктрине НАТО. Иако формално више није постојао ,,велики непријатељ са истока”, а са Руском Федерацијом су тада успостављени и одређени партнерски односи, НАТО се постепено ширио, примајући нове државе-чланице. Проширење је обухватило најпре Мађарску, Пољску и Чешку 1999. године, потом Литванију, Летонију, Естонију, Словачку, Румунију, Бугарску и Словенију 2004. године, Хрватску и Албанију 2009. године, Црну Гору 2017. године, Северну Македонију 2020. године, а након отпочињања руске СВО у Украјини 2022. године, пут ка чланству су отпочеле и успешно реализовале и Финска и Шведска, прекинувши тиме вишедеценијску традицију војне неутралности.
Осим проширења, и успостављања нових облика сарадње и појачавања политичке димензије, поред оне војне – Партнертво за мир, Северноатлантско веће за сарадњу, формат Русија-НАТО(који је након
обнове међусобног непријатељства и услед сукоба у Украјини замрзнут), Медитерански дијалог, Истанбулска иницијатива итд., НАТО је деведесетих чак и војно интервенисао против једне суверене државе – Савезне Републике Југославије (СРЈ), која није напала ниједну чланицу НАТО-а, а услед недостатка консензуса у СБ УН, НАТО је деловао унилатерално, без одобрења СБ УН и под изговором наводне заштите људских права спровео акцију Операција Савезничка сила. Овај преседан од операције, који је био чин огољене агресије против наше земље, изазвао је велику кризу у међународним односима, погоршао односе НАТО и његове водеће чланице, САа са Русијом и Кином, а ни ситуација у самом савезу поводом интервенције, како они то зову, односно агресије, против СРЈ и односи по том питању нису били монолитни. Између 1990. и 1999. године, а ни до данас, НАТО није
мировао и активности савеза на много нивоа су итекако живе. НАТО се прилагођавао, ширио, оснивао нове облике и модалитете сарадње других држава са савезом, који су суштински били полуга ширења утицаја НАТО, попут Партнерства за мир и сл.
Алијанса, односно њене водеће чланице су имале кључну улогу у ратним збивањима на подручју бивше СФРЈ, а посебно су важна збивања у Босни и Херцеговини 1995. године и агресија на Републику Српску под називом Операција намерна сила. Након 11. септембра, сведочили смо интервенцији у Авганистану, када је први пут активиран члан 5. Северноатлантског споразума, али је за разлику од 1999. године, ова операција, формално имала легитимитет УН. Након тога, следе нешто другачији случајеви у Ираку 2003.(без одобрења УН), потом у
Либији 2011(злоупотребљено одобрење УН). Као што знамо, година 1999. није била крај ни НАТО агресијама, нити ,,униполарном моменту’’ , али на неки начин је можемо посматрати као круцијалну, преломну тачку у контексту отрежњења појединих великих сила у односу
према НАТО, промени ставова према овом савезу, које су биле заметак будућег редефинисања светског поретка, и заокрета ка надолазећем мултиполаризму.
Та година је можда била кулминација униполаризма, али је и уједно, парадоксално, баш она и почетак почетка краја истог, управо због отрежњења осталих сила, које су тек на том врхунцу јасно и потпуно схватиле ту нову улогу НАТО, која свакако ни пре тог периода није била компатибилна са њиховим интересима, али је барем овај пут била потпуно отворена и огољена. Пре тог врхунца, постојале су разне фазе у којима се постепено откривала и наслућивала та нова улога НАТО, крајње манифестована током агресије на нашу државу
1999. године.
Након тога, НАТО се шири, тако да су и 2004., 2009., 2017., 2020., 2023. и 2024. приступиле нове чланице. Са Грузијом и Украјином је ситуација постала нешто другачија, и поред њихове својевремене декларативне воље да приступе, јер одавно немају дефинисане границе, у смислу да имају територијалне спорове и да не контролишу ефективно читаве
територије својих земаља, а нарочито се на примеру Украјине показало колико су, у контексту односа са Русијом, покушаји учлањења ове две екссовјетске земље опасни, јер носе са собом ризик од светског сукоба.
У Грузији је у међувремену промењена власт, која је у односу на 2008. годину прагматичнија, у смислу да не жели да води рат против Русије, јер сматра да га не би могла добити. Трансакциона међународна политика Доналда Трампа редефинише многе доскорашње постулате спољне политике САД, а нарочито је несклона учлањењу Украјине у НАТО (иако је НАТО на Самиту 2024. године формално оставио отворена врата за украјинско чланство, али де факто земље против Мађарске то не прихватају и могу да блокирају), јер је то руска црвена линија, па самим тим би пропали напори да се склопи мир. Но, и поред декларативних иступања, ни претходне администрације нису биле искрено за опцију приступања Украјине и Грузије, пошто су итекако биле свесне да је она готово немогућа, пошто би се одмах поставило питање да ли је НАТО дужан да брани међународно признате границе ових земаља и њихове званичне делове територија, а које ове државе не контролишу. То не би биле државе чије границе су нападнуте у тренутку кад би оне хипотетички постале чланице, већ би то било већ затечено стање, али је јасно да су то, ипак, њихове још увек званичне, међународно признате границе и да би у питању био њихов суверенитет и територијални интегритет – што би био изазов за кредибилитет НАТО, који би му можда више однео него донео.Фото: unsplash.com
Због тога су и пре избијања сукоба у овим земљама аспирације ка чланству у НАТО остале само пусте жеље, а нарочито је скептична на НАТО самиту у Букурешту током 2008. године по питању приступања
Украјине и Грузије овом савезу била Ангела Меркел. И сама најава могућности учлањења Украјине и Грузије у НАТО изазвала је жестоку реакцију Русије, са конкретним последицама на терену.
НАТО се након Хладног рата трансформисао и прилагодио измењеним међународним околностима, а обзиром да је то у том тренутку била веома жива војно-политича организација, а планетарно утицајна, и за овај наш регион (по српске интересе углавном неповољно), круцијална, требало је још у почетку тих глобалних превирања боље испратити
све њене активности, самите, саопштења, документе и сл., пре свега званичне акте, да би се боље разумело то питање, јер су многе своје касније кораке и акције малтене отворено најавили за оне који су то умели да (про)читају. Ти преломни тренуци и почеци постбиполарне трансформације НАТО, заправо су били почетак велике експанзије, која се еуфемистички називала трансформацијом НАТО, прилагођавањем савеза итд. О томе чак и најшира јавност често говори, али површно и сензационалистички. Та агресивна трансформација није се тек тако догодила и није тачно да није било јавних и озбиљних назнака да ће савез ићи баш у том правцу у ком се касније и оперативно трансформисао.
Не могу се, наравно, нипошто пренебрегнути ни двосмислености и тзв. конструктивне нејасноће у општим документима, оие се могу тумачити често и овако и онако, али када анализирамо такве ствари и то треба имати у виду и анализирати најпре у оном контексту који можда од
свих могућих тумачења највише погодује интересима онога ко је створио такве норме и коме оне треба да користе. Но, озбиљне организације и савези, најчешће итекако држе до онога што у својим званичним актима имају записано, иако ће вероватно често своје акте широко тумачити у складу са сопственим интересима. Промена улоге и природе НАТО и трансформација од 1990. надаље итекако се „најавила“ у званичним доументима, а посебно у Лондонској декларацији са Самита одржаног у Лондону, јула 1990. док су још увек формално постојали и СССР и Варшавски пакт, али су фактички све више и дубље ишли ка свом самоукидању, услед структуралних унутрашњих проблема. Као полазну годину почетка трансформације НАТО из превасходно дефанзивног војно-политичког савеза, који је био
дужан да штити своје чланове од супарничког блока, ка офанзивном савезу који чак и интервенише против суверених држава ,,у име вредности”, без обзира на противљење остатка међународне заједнице – узимамо 1990. годину. Изузетно значајна за анализу ових процеса је Лондонска декларација, са НАТО самита, одржаног у Лондону 5.-6. јула 1990. године. Та година је била преломна за дотадашњи светски поредак, али и за НАТО. Иако, још увек формално нису довршене све промене, које су се увелико одвијале на глобалној сцени, већ тада је у солидној мери могло да се наслути у ком правцу иду светски процеси, а
управо је на самиту у Лондону, НАТО расправљао о свим овим глобалним дешавањима и променама, и осим што су оне регистроване, о њима се дискутовало, тако да су и (за)дати правци и смернице будућег деловања Алијансе у тим промењеним околностима уз нагласак да се Алијанса мора тим променама и новим околностима прилагодити. Питање је колико је заиста Алијанса морала да се прилагоди променама, а колико је таква фраза само музика за уши јавности, јер те промене се не могу тумачити као да се до њих дошло потпуно независно од утицаја и хтења Алијансе (или барем њених водећих чланица), а која наводно треба да се прилагоди тим променама, а колико је и сама допринела истим(метод креирајмо промене којима ћемо као да се прилагодимо, а захтеваћемо да им се и други, милом или силом прилагоде).
Ниједна епоха у међународним односима, поготово не она преломна у којој се мења светски поредак, не може се посматрати потпуно изоловано у односу на оно што се збивало пре ње, јер претходни период итекако утиче на прелазну епоху и прожима се са будућом. Ово треба имати у виду и у анализирању садашњих светских трендова и
трансформација, који се редефинипу на нешто другачијим основама у односу на промене из 1990. године.
Лондонска декларација о трансформацији НАТО, резултат је дводневног самита и учешћа шефова држава и влада у раду Северноатлантског савета. Већ у првој тачки се наводи да Европа улази у нову еру и наглашава се да је ,, у току процес ослобађања источне и централне Европе’’, али и да је Совјетски Савез такође кренуо истим, за НАТО, из
оптимистички обојених опажања, евидентно обећавајућим путем из угла Алијансе.
Наглашавање поменутог региона само показује колико је он важан за НАТО, што је и касније потврћено учлањењем многих држава са протора централне и источне Европе. Региструје се пад зидова, можемо претпоставити да се мисли на већ тада срушени Берлински зид и помиње се нова Европа која ће бити уједињена и цела, уз наоко дирљиве пратеће помирљиве опште фразе, али веома је важно знати да концепт мира и-или целовите Европе свакако није исти у визури НАТО и Русије,чак ни тада, а поготово не данас, па стога не треба мислити да је
Алијанса касније издала своја начела из овог увода, већ се све то само може тумачити на више начина, односно она је под тим помирљивим општим фразама заправо мислила нешто потпуно друго. Познато је да се и најагресивнији ратови углавном воде у име наводног мира,
а да је такву квазихуманитарну аргументацију НАТО имао и поводом бруталне агресије на нашу земљу 1999. године. У декларацији се помињу претходни успеси Алијансе, али се и терминолошки појављује сада већ чувени термин нова Европа, и наводи се да и поред непредвидиве будућности, Алијанса мора бити ,,агент промене“.
Декларација се бави такође уједињењем Немачке, које поздравља, констатује се да је тиме сломљена подела у Европи, али веома интересантно, поготово у контексту и историјских трзавица, као и данашњих, у трансатланстким односима, је позивање на јачање тадашње Европске заједнице ка политичкој унији и јачање европског идентитета, наравно као оног који доприноси НАТО, што је и логично с обзиром на то да је ово декларација НАТО и да НАТО на европски
идентитет или ЕУ идентитет може гледати као на позитиван једино у контексту потпуне комплементарности и допуне, а никако као неке самосталности и-или дуплирања. Опште фразе попут заједничке будућности, пружања руке пријатељства и слично, можда у очима
оних који су изван НАТО тада су изгледале безазлено, неважно, и надали су се да неће бити ширења – Русија, пре свега, након завршетка Хладног рата, али не могу да оспоре да тако нешто, попут неширења, уопште није било најављено овом декларацијом. Могло би се чак
тумачити да су све те фразе и контексти попут пружања руке бившим непријатељима, заправо подстицај за њихово чланство и позив да се ,,уђе у заједнички НАТО загрљај’’.
Наглашава се у декларацији да НАТО неће бити агресиван и да неће први употребити силу, што можемо констатовати да је грубо прекршено 1999. а што се тиче ширења савеза, оно свакако може да се посматра различито из угла Русије и њене безбедности, са једне стране и из НАТО визуре са друге. Из НАТО угла то је било ,, само примање у загрљај оних
који то желе’’ и ова декларација, ако баш и не позива на то буквално, већ можда само метафорички, сигурно не обећава ником ни да ширења Алијансе неће бити, нити га било где одбацује, као што експлицитно одбацује нпр. употребу силе и напад без разлога – без да неко нападне НАТО земље први, па потом добије заједнички одговор. У Лондонској декларацији постоји чак и део у ком се позива на заједничку сарадњу са, тада још увек формално постојећим, Варшавским пактом, као и позивање на унапређење КЕБС-а и позивање на његов завршни акт, што су водеће чланице НАТО такође прекршиле не поштујући територијални интегритет наше земље и подржавајући албански сепаратизам на Космету.
Можемо приметити, да је НАТО прекршио и неке сопствене обзнањене принципе, поред прекршеног међународног права, управо над нама 1999. поготово с обзиром на то да је чак и тзв. Резолуција о праву на заштиту(R2P) усвојена у ГС УН тек 2005. године. За разлику од Руса, који се жале више на нека неиспуњена неформална и наводна обећања, апропо (не)ширења НАТО, у нашем случају из 1999. су погажени неки уписани принципи и смернице НАТО. Нема основа за руске жалбе о ширењу у контексту да их је НАТО преварио, јер званични акти НАТО, чак и док је постојао и СССР и Варшавски пакт – кад је објављена Лондонска декларација нпр. – ни најмање не говоре о томе да нема проширења, већ за оног ко уме дубље да све то чита, чак и пре би се рекло потпуно супротно.
Наравно да увек има и оних делова који другим странама годе и можда су намењена само појединим људима, елитама, народима, да их умире и омекшају. Занимљив је и позив у Северноатлантско веће Горбачову и чланицама супарничог блока, са геополитичког аспекта и реалности и сврсисходности, можда се и може поставити питање искрености, али факат је да то стоји у званичном акту НАТО. Као да је тај део, и не само тај у Лондонској декларацији, такав да је заиста тада користио наратив који је звучао охрабрујуће, оптимистично и тако као да доноси неке апсолутно нове тонове и ветрове. Наглашава се перманенти позив другој страни на дијалог, унапређење односа, итд. То све делује готово
идилично у односу на данашњи тренутак и де факто ратни сукоб између Русије и НАТО савеза у Украјини, али можда је баш пример из тадашње релативно мирне дисолуције источног блока и поучан и охрабрујући у смислу да две стране, уколико их данас уопште и има само две, увек када дођу до неког зида, могу да се на крају договоре, тако да барем све протекне мирно и без неког директног и тоталног војног сукоба, који се сасвим сигурно ниједној од две сукобљене стране не би исплатио, као ни остатку света, а остаје да се види да ли има елемената да се Доналд Трамп сматра неком врстом западног Горбачова.
Занимљиво, да је још 1967. године, у време када је НАТО показивао неке дилеме око своје улоге и будућности, с обзиром на глобалне промене које су наступиле након његовог оснивања, као и проблеме на релацији НАТО-Француска, објављен је тзв. Хармелов извештај, што је пример који показује да је у НАТО постојало перманентно промишљање о
сопственој улози, слабостима, проблемима, о изазовима и евентуалним промењеним међународним околностима и да ти проблеми и разматрања око будућности Алијансе нису од јуче и нису почели ни са Лондонском деларацијом, али је време у коме је она донета, а посебно оно које је врло брзо уследило након ње, тој декларацији дало велики значај, јер се испоставило да се много тога из ње остварило и да је имала у пракси НАТО велики утицај.
Трансформација НАТО, односно промена његове улоге након краја биполарног, хладноратовског светског поретка, практично је први пут обзнањена Лондонском декларацијом 1990. године, а показало се накнадно колико је њен садржај далекосежно утицао на међународне односе. Може се рећи и да се улога НАТО дели на ону пре, и на ону
после 1990. године и Лондонске декларације. Однос између норме и праксе, често је такав да се прописане норме и декларације злоупотребљавају или огољено крше, али често и одређују будуће правце оног ко је донео декларације и стратешка документа. На примеру Лондонске декларације, показало се колико су декларације и њихово остварење временом биле значајне за тежњу НАТО да очува свој кредибилитет у испуњавању својих задатих смерница, али и
колико могу бити злоупотребљене, прекршене, те у том смислу веома варљиве у смислу да их различити актери, не све, али многе делове, могу потпуно различито тумачити, услед чега потенцијално и долази до будућих неразумевања.
Кроз анализу различитих докумената и упоређивањем, нарочито кроз анализу докумената у преломним епохама, попут Лондонске декларације 1990. године или Трампове Стратегије за националну безбедност из 2025. године, могуће је уочити како се временом трансформисао НАТО(и како ће се убудуће трансформисати), на који начин, колико је то што пише у званичним документима узроковано неким новим светским околностима и моментом, који су на прелому епоха често потпуно другачији од претходних времена. Након
Лондонске декларације је уследила нова епоха униполарног момента и тај период је произвео и неке будуће околности, попут реакције других сила на тај моменат, чије реакције су видљиве и у данашњим сукобима, који опет воде ка стварању неке нове епохе. Оснивачки уговор НАТО и даље је на снази, али време када је он настао 1949. године потпуно је
другачије у односу на еру када је доношена Лондонска декалрација или садашње време трампизма и великих трансатлантских трзавица, попут питања Гренланда нпр. Ако је Лондонска декларација из 1990. године имала толики каснији утицај, можемо ли се запитати да ли је Трампова стратегија из 2025. која није НАТО документ, али су САД свакако најважнија НАТО земља, без које суштински и нема НАТО-а, само пролазно де факто мртво слово на папиру, или ипак озбиљна, промишљена и за будућност веома утицајна стратегија, која ће одредити смернице за наредне деценије у америчкој и транатлантској политици, која ће у међународним односима произвести озбиљне последице и која ће попут неких претходних преломних стратегија мењати историју, јер су њени доносиоци и креатори имали итекако озбиљне намере. Склон сам мишљењу да је ово друго у питању и да ће Трампова стратегија бити све, само не мртво слово на папиру, рачунајући и драстично промењен однос САД према Европској унији (ЕУ), нариочито у вредносном смислу односа према владајућим бриселским леволибералним елитама.
Јавност често жуди за црно-белим објашњењима, сензационалитичким, таблоидним и сличним тумачењима, а не увиђа у довољној мери чињеницу да се у озбиљним државама међународним организацијама и војнополитичким савезима доношењем декларација баве озбиљни људи, који се свеобухватно баве својим послом. Кроз упоређивање оног што је нпр. обзнањено у Лондонској декларацији, и онога што се у процесима након ње догађало, показало се да се највећи део тога и спровео, чиме се показује да итекако треба посветити пажњу НАТО самитима, декларацијама и да са великим фокусом треба читати шта у
програмским документима, декларацијама, стратегијама итд. пише, што није нарочито тешко, имајући у виду да су то најчешће јавно доступни и свима видљиви документи. Уколико се у неко преломно време нпр. донесе неки стратешки документ попут Лондонске декларације НАТО из 1990. године или америчке (Трампове) стратегије за националну безбедност, а које квалитативно и садржајно нешто мењају у односу на претходну (гео)политику, на то итекако треба да се обрати пажња, јер ће то врло могуће кључно утицати на глобалну будућност, јер нема потребе посебно доказивати да оно што се догађало 1990. године унутар НАТО, и све промене у вези НАТО и САД које се помаљају данас, утичу на целокупан светски поредак, а тиме и на сваку земљу појединачно.
НАТО се трансформисао по завршетку Хладног рата, пронашавши нову улогу у измењеним међународним околностима , након пада Берлинског зида, а прва званична најава тог новог правца који се остварио, била је Лондонска декларација из јула 1990. године, у
чијем садржају су евидентиране нове околности и најављен је у великој мери дисконтинуитет са претходном, хладноратовском епохом. НАТО се показао као веома прилагодљива организација, која има изражену моћ трансформације и флексибилност, у чему су важну улогу одиграле управо такве трансформативне и флексибилне, стратешке норме и смернице, а поготово Лондонска декларацијa. НАТО се показао као организација, која је веома посвећена спровођењу својих званичних докумената и смерница, које веома озбиљно схвата и нема говора о томе да оне нису значајне – оне су веома важне, и у највећој мери се поклапају са оним што НАТО након њихових усвајања и објава ради, што се видело и по Лондонској декларацији – иако су опште смернице и констатације често широке и дају простора за различита тумачења, која могу довести и до неспоразума између оних који исту норму потпуно супротно тумaче. Приступ out of area, or out of business, који је
трансформисао НАТО из одбрамбеног у агресиван, офанзивни савез, који крши не само норме УН, већ и сопствене из 1949. године на својој кожи смо осетили ми 1999. године, у најогољенијој форми илегалне агресије, а у ширем смислу српски народ у Републици Српској Крајини и Републици Српској још током 1994-1995. Корени тога су у 1990-1991. и
стварању тзв. новог светског поретка, као што су и корени де фактор отимања нашег Космета које је уследило 1998-1999. у тзв. Божићном писму Џорџа Буша старијег из 1992. године.
Униполарни моменат нам је био крајње ненаклоњен, али садашњи прелом епоха и Трампов нови приступ не мора бити негативан по нас, напротив, уколико мудро реагујемо на ране сигнале. Уколико смо, колоквијално и пренаглашено толико пута речено, преспавали наводно пад Берлинског зида, још већа трагедија би била да преспавамо промене које се креирају за наредне деценије.
НАТО наставља да постоји и делује глобално и након урушавања његовог главног војног и политичког конкурента СССР. Уместо дефанзиве и обуздавања глобалног стратешког ривала, што је до тада била основна сврха, променио је своју улогу, и у периоду од 1990. до
данас се Алијанса развијала, ширила, флексибилно прилагођавала. Почетак те трансформације је најављен у Лондонској декларацији из јула 1990. године, која је регистровала тада одвијајуће, али још увек не и званично окончане промене у централној и источној Европи и дала смернице како НАТО тим променама да се прилагоди и мења. Доста
тога из декларације је спроведено, НАТО се променио и прилагодило, али су у будућности настали многи неспоразуми, превасходно са Русијом, а један од могућих узрока тих неспоразума је неразумевање да се исте декларације могу тумачити на потпуно различите начине, или у себи садржати наоко контрадикторне принципе и међусобно искључујуће.
НАТО се, ипак показао као озбиљна организација, која држи до својих декларација, и у највећој мери их спроводи или се труди да их спроведе, макар и на начин да их максимално креативно тумачи у своју корист или њихово спровођење тако креативно да сматра да тумачи да што је предвиђено, то је и испуњено. Не смемо заборавити да је НАТО савез многих држава чланица, па су опште декларације често и ствар мукотрпног компромиса и консензуса, што даје НАТО важну мултилатералну димензију и природу, не само у контексту односа са другим међународним ентитетима, него чак има и сопствену
унутрашњу мултилатералну димензију.Но, оно што је сигурно, то је да без САД НАТО нема готово никаквог смисла, те уколико нпр. питање Гренланда изазове раскол на линији САД против Данске и ЕУ земаља, то би био готово известан крај тог савеза. Иако многи мисле да је НАТО сувише велики да би пропао, многи савези у историји су пропали, иако тада нико то није могао ни да замисли. Да ли ће и када то бити случај са НАТО, остаје да се види, а оно што је сигурно јесте то да треба пажљиво прочитати Трампову стратегију из 2025. године, те пратити развој ситуације око Гренланда. На тим траговима ће се многи правци будућих
геополитичких конфигурација трасирати.