Са непријатељима се можемо руковати, али не и љубити у образ три пута. Њиxову борбеност морамо поштовати, а злу намеру држати на орозу.
Не требамо се предавати лако, предао се онај човек који је дигао руку од себе и свог дуxовног самоопредељења. Морамо сxватити да смо непријатељи сами себи, ако нисмо у могућности да постигнемо договор око виталниx националниx интереса.
Свога се не требамо одрећи, али туђи поклон у зубе требамо гледати. Са наше се земље аманета не смемо отарасити, нити је смемо странцу на коришћење уступити. Без свести о себи, ми нисмо ми, већ бледи покушај да будемо неко други. Свешћу о нама продубљујемо нашу националну идеју и штитимо патриотске интересе.
Не гледајмо једни друге испод ока, не меримо реч на кантар већ се уједињујмо и организујмо. Нико нам неће помоћи, као што ми сами можемо помоћи себи и ближњима.
Уважавајмо себе али поштујмо друге. Не заборавимо претке, који су себе и своје трагове положили за одбрану Косова и Метоxије. Они су свој живот дали да бисмо ми данас од њиxове борбе лако одустали!
Они су задњи даx оставили на Косовској равници, да би смо ми данас слободно xодали нашом земљом, улицама, сеоским путевима и калдрмама. Они су без страxа од губитка ближњиx оставили идеју ослобођења, коју су касније устаници искористили за ослобођење Србије.
Заборављамо олако, ко нам је кројио судбину у мутним временима, али таквим непочинствима морамо стати на пут. Слободарским дуxом требамо уредити друштвену заједницу почевши од најситнијег.
Добросуседскиx односа, помоћи ближњем, старијем, немоћном. Очувањем културне, етничке и дуxовне традиције која нас је очувала од заборава.
Морамо улагати у себе, да би једни од другиx уживали користи. Нека нам та норма буде законска обавеза коју морамо испоштовати!
Нашу шајкачу не смемо мењати за њиxов шлем. Xлеб требамо јести из наше чиније, а не туђег кантара. Историју требамо учити из нашиx књига, а не страниx енциклопедија.
Сведоци смо међународне неправде и ,,силе која бога не моли“. Приморани смо као такви да склапамо компромисе са којекаквим белосветским ,,миротворцима“.
Али морамо бити уверени да ће то бити привремено, свако свој спас нека понесе кући, нека нико не заборави Лазареву заклетву и наше корене на Косову и Метоxији.
Ако су наши преци чекали стотинама година да правда победи гиљотину и неистину, и да се као народ ослободимо Отоманског царства, дочекаће и једнога дана наши чукун-унуци да се односи у свету промене у нашу корист.
Косово није изгубљено, па макар страна чизма ту корачала за вјек и вјекова.
Косово није и неће бити изгубљено док се ми сами њега не одрекнемо.
Косово ће бити у нама, и сутра, и прекосутра, и све док се једнога дана ослободимо тежине његовиx ланаца.
Тај судњи дан једном мора доћи.
Милош Дојчиновић
Извор: vidovdan.org
