То се посебно односило на вође „земунаца“ Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.
Њиховим пуштањем на слободу омогућено је организованој криминалној групи да настави да планира и извршава кривична дела (убиства и отмице), све до самог атентата на српског премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године.
У тој оптужници било је наведено да је Терзић своју тужилачку функцију директно ставио у „функцију омогућавања злочиначког деловања ‘земунског клана’, а посебно давањем налога Четвртом општинском тужиоцу да се Миле Луковић, као један од вођа ове групе, пусти из притвора“, образлажући то као „један од основних разлога протеста Јединице за специјалне операције новембра 2001. године“.
После неколико година суђења Терзић је ослобођен и сада заузима једну од највиших функција у београдској адвокатури.