- Да ли сте знали да је Тетово некада било чисто српско место?!
- Да је престоница Марка Краљевића била у Прилепу?!
- Да су католички надбискупи делове данашње Македоније називали српском земљом?!
- Приредили смо за вас 30 историјских чињеница прикупљених из домаћих и страних историјских извора и литературе
1) Око 950. године, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Серблиа“ на положају југо-западно од Солуна има своје име од својих српских оснивача (око раног 7. века). У 10. веку исти град је споменут као „Српчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.
2) Око 1229-1230. године године бугарски Цар Иван Асен II поставља натпис у Трнову: „Узео сам земљу од Адријанополиса до Драча, грчку, албанску, још и српску“. Изразито севернији положај српских држава тог датума даје повод хипотези да је споменута српска земља јужно од те црте област насељена Србима.
3) У Душановом Законику изданом 1349. и 1354. године у Скопљу и Сересу, спомињу се следећи народи као становници Србије: Срби, Грци, Албанци (Арбанаси) (Чл. 77, 82), Арумуни (Власи) (Чл. 32, 77, 82), Саксонци (Саси) (Чл. 123).
Српски војници играју оро са народом у Битољу
4) Деспот Угљеша у писму из 1366. писаном у Скопљу каже да је господар српске земље, Грчке и Поморја.
5) Место битке на Марици 1371. године, када су се Краљеви Вукашин и Угљеша, предводећи своје војске, сукобили са Турцима, било је названо „Сирф-Синдуги“-„Српски Пораз“.
6) 1395. године Михаил Палеолог и његова супруга Јелена успоставили су задужбину Јеленином оцу, Константину Дејановићу, Господару Србије. Држава Константина налазила се око реке Струме.
7) Бугарске Хронике, пореклом из 15. века садрже одломак по коме је Турски Султан Мурат отишао да покори или Бугаре или Угљешу. Угљеша и Краљ Вукашин „скупили су велику српску војску“.
8) Негде при крају 15. века Мађарски историчар Бонфини пише о „Македонији, коју сада зову Србија“. („Macedoniam quam Serbua nunc appelant“).
9) Стефан Герлах пише 1574. године да је рођак Мехмед Паше постао Архиепископ у Бугарској, и његово седиште је десет дана далеко од Једрена, у граду Охриду, на граници Епира и Србије.
10) 1584. године Католички клерик Александар Комуловић спомиње да је у Србији („Servia“), Скопље главни град („Scopia principale citta“) и да се налази у средини провинције (nel mezzo della provincia).
11) Митрополит Јеремија из града „Пелагон“ (Битољ) стиже у Русију 1603. године рекавши да је дошао из српске земље. Обраћајући се Руском Цару Михаилу 1641. године, Скопски Митрополит Семион напомиње да је из српске земље. 1651. године, Кратовски Митрополит пише Руском Цару: „Моји прародитељи и предци су господари српске земље Кратово“.
Манастир Свети Наум Охридски. Види се кула посвећена Светом Руском Цару Николају II Романову, на охридском Светом Науму, коју су комунисти срушили 1955. године. Кулу је подигао Свети охридски и жички владика Николај Велимировић
12) 1609. године у архиву Ватикана, споменута је Католичка Црква у Скопљу, Србија („La chiesa di Scopia in Servia“). Католички свештеник Петар Богдани написао је 1650. године препоруку за његовог рођака, Андрију Богдани из Албаније, рекавши да је „препоручен за Архиепископију у Охриду у Србији“. („Proposto per L’Archivescovato d’ Ochrida su in confini della Servia“).
13) 1665. године Софијски Архиепископ Петар Archbishop Petar бележи да „Сада у овом Краљевству Србији постоји једна Митрополитска Црква, она Скопска“: („Al presente si trovano in cotesto regno di Servia una chiesa Metropolitana, cioe, Scopia“), додајући да је Папа Урбан 8. у својој декларацији оснивања „Илирског Колегија“ изјавио да „постоје три бискупије у Србији: оне у Скопљу, Јустинијани званој Призрен, и у Нишу“. („Che sono del regno di Servia tre vescovati:cioe Scupi, ovvero Scopia, Justiniana detta Prisren, et anche Nissa“).
14) Питер Хејлин, енглески географ под одредницом „Србија“ ставља-„главни градови тамо су 1. Ниш 2. Видин (од Турака зван Киратов) 3. Кратово… 9. Скопље, од Птолемеја звано Скупи“: („Principal towns hereof: 1. Nissa 2. Vidina (by the Turks called Kiratow) 3. Cratova… 9. Scopi, by Ptolemy called Scupi“).
15) Око 1680. године Урбан Чери јавља у рапорту папи Иноћентију IX о Архиепископу Скопља у Србији.
16) Надбискуп Скопља описује Србију и каже да је „Скопље главни град Србије“ („Scopia…. metropolli di Servia“). Даље, спомиње да су Православне „куће у Скопљу грчке и српске“. („Case Greche e Serviane“).
17) У 1685. години. години Надбискуп Скопља Петар Богдани шаље допис Кардиналу Чибу, говоривши да су га Турци истерали из „целе Србије“ („da tutta la Servia“).
18) Митрополит Јевтимије од „Српске земље града Скопља“ (Serbskija zemli goroda Skopija) долази у Русију 1687. године, доносећи молбу у којој спомиње да је „Митрополит српске земље скопске Цркве“ („Mitropolit Serbskije zemli Skopskie Crkve“).
19) Димитрије Петров из Кичева дошавши у Русију 1706. године ради скупљања средстава за изградњу Цркве Св. Димитрија у Кичеву, изјашњава се као полазник из српске земље града Кичева (Serbskie zemli goroda Karacheva). Долазак је регистриран као „српске земље охридске епархије кичевског града Србина Димитрија Петровог“: („Serbskie zemli Arhidonskija Eparhi Krachevskogo goroda Serbjanin Dmitrei Petrov“).
20) Барски Надбискуп, Вићентије Змајевић константира „главна места у Србији су Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, а утврђења Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар“
21) у 1774. години Руска Царица Елизабета обраћа се „племенитим и часним господарима српских земаља у Македонији, Скандарији, Црној Гори и Приморју Црногорског Народа, управницима, војводама, принчевима и капетнима као и њиховим духовним и световним вођама“.
22) Писмо из 1756. године спомиње главна места у Србији (La Servie), мећу којима су „Скопље, где борави Српски Архиепископ; Кратово, по којем је провинција именована“.(„Scopia, ou reside Archeveque Rascien; Cratovo, qui donne son nom au Gouvernement“).
23) Католички надбискуп Скопља, Матија Масарек, Албанац, извештава де је град насељен „Грцима, шизматицима Србима, Јеврејима и Јерменима“ („Grece, scismatici Serviani, Ebrei et Armeni“) у извештају написаном око 1770. године. 1790. године напомиње да Турци сумњају на Грке и Србе Скопља јер су послали писма Русији.
Прилепчани, војници, у служби Краља Александра Карађорђевића
24) Преписка чешког филолога Добровског до Словеначког колеге Б. Копитара између 1809-1810. године садржи ово мишљење Добровског. Имам мало обзира спрема географским називима, Дубровчани, Македонци и Босанци су ипак Срби.
25) Рустов објављује у Цириху 1876. године „Српска племена су по језику и по пореклу у поседу највећег дела Европске Турске. На истоку су распоређени до Нишаве и Струме, Струмиона старинаца, који иде у Орфејски Залив. Од јужне до северне границе грчког језика, они насељују Босну, Херцеговину, Стару Македонију. Црногорци и Далматинци, иако нису покорени од Турака, српског су племена“.
26) Од 1880. до 1881. године водила се српска Брсјачка буна у областима Демир-Хисара, Пореча и Кичева. Вође овог устанка су били локални Четници Илија Делија, Риста Костадиновић, Мицко Крстић и Анђелко Танасовић.
27) Закључак лингвисте Петра Драгановог око песама „Македонских Словена“: „Веома је упадљиво да у кругу Царева, Краљева, Војвода, Хероја и других ликова ових песама налазе се само личности и значајни догађаји од средњевековне, нове и најновије српске историје“.
28) Др Карл Острајх о Скопљу: Иако се налази јужно од Шар-Планине, Скопље је главни град Старе Србије… сеоска популација, иако је српска пореклом, у већем делу дала је подршку Егзархату, јер је бугарски Епископ прихватљивији за њих него грчки Епископ Екуменске Цркве којој су раније припадали. Тако је сеоска популација око Скопља данас постала углавном бугарска. Исто важи и за чисто српско Тетово“.
29) Говорећи у установљењу Бугарског Егзархата у Македонији, Карл Острајх бележи: „Значајан део сеоске популације, иако се тада осећала српском, приграбила је прву прилику да добије словенске свештенике и тако се декларирала као бугарска… Ко год да је пришао Бугарском Егзархату, био је регистриран у Турским пописним документима као Булгар-Милет и пред светом је углавном био Бугар“.
Вардарски пук српске војске. Српски регрути из Вардарске Србије 1914. године у Београду на полагању заклетве
30) За време Првог светског рата, бугарске трупе под командом Првог Поручника Александра Протогеровог, високог функционера ВМРО-а, добиле су нaредбу да се одмазде народу који је живео источно од Куманова ради напада на неке бугарске трупе. Пре почетка мера освете, читав живаљ се изјаснио као бугарски, да би избегао репресије. Протогеров је био збуњен. У вези овог догађаја, Гилбер ин дер Мар записује његов расплет: „Тада су Протогерови помоћници имали досетку: питали су ко слави „Славу“. Они који су je славили, били су стрељани, јер прослава „Славе“ је знак да је неко Србин: то је обичај који Бугари немају“.
34) Листа географских имена у Јужној Старој Србији-БЈР Македонији са пореклом од корена „Срб-“: Србиново, код Тетова; Србица, Србјани, Србјан Доленце у Битољској области; Србце и Србци јужно од Битоља; Србиново у области Горње Џумаје, пиринска област у Бугарској; Србиница, речно врело код села Подлеш.
(Уредништво приредило из извора књиге младог аутора Милоша Маринковића, који је сакупио и објавио историјске изворе у делу „(Славо)Македонци-део српског народа“)
ИЗВОР: СРБИНАОКУП
