(Зоран Ђорђевић, бивши министар за „Политику“)
Постоји тренутак у дану када се, између јутарње кафе и вечерњих вести, човек запита: где смо то стигли и куда идемо? Није то питање политике, него душе. Јер све што нас данас боли – неправда, себичност, похлепа, заборав, није само последица одлука власти, већ и огледало нас самих. Ја, иако сам био министар, данас о свему размишљам као обичан човек који гледа Србију из свог дворишта, са надом да ће неко данас пружити руку уместо прста и упалити светло тамо где други гасе наду.
Наша земља је много пута у историји била на раскршћу. И готово увек смо бирали тежи пут, не само зато што смо храбри, већ зато што нисмо умели другачије. Србија је као стари брод: носи се са таласима, шкрипи, али не тоне. Ипак, сваки пут када помислим да смо научили лекцију из прошлости, видим како понављамо исте грешке. Још увек верујемо да ће неко други да нас разуме, да нам призна жртву, да нам пружи правду. Али правда се не добија, она се гради, сваког дана, малим делима и великим одрицањима.
Грешке Србије нису у прошлим владама, ни у именима политичара, већ у нашој колективној амнезији и осећају немоћи. Навикли смо да трпимо, да чекамо „боље време“. А боље време никада не дође само. Дође човек, стане, погледа у небо и одлучи да га не занима више ни Запад ни Исток, већ правда под његовим кровом.
Гледам свет данас – велики, бучан, подељен. Чини ми се да је изгубио осећај мере. Сви вичу о демократији, а мало ко је живи. Говоре о слободи, али мисле на привилегије. У таквом свету, мале земље попут Србије тешко проналазе своје место. Ми смо мали, али нисмо неважни. Наша снага је у томе што смо преживели више него што многи могу да замисле. Али да бисмо опстали, морамо престати да гледамо свет као непријатеља, а себе као вечиту жртву. Морамо постати мост, не зид.
Правда и неправда нису само судске пресуде. Оне се мере по томе како се понашамо једни према другима. Kада продавац у пекари не превари за кусур, када лекар прими пацијента без „везе“, када професор погледа студента у очи и каже: „верујем у тебе“ – е тада постоји нада. Али када децу учимо да је сналажљивост важнија од поштења, тада сами копамо јаму у којој се гушимо.
Некада су наши умни људи писали да се народ мора подизати, учити, ширити видике. Данас, када је свет на длану, ми често бирамо да гледамо у мрак. Уместо да читамо, ми делимо трачеве. Уместо да стварамо, ми сумњамо. Уместо да праштамо, ми заборављамо, али не на прави начин. Заборављамо да праштање није слабост, него снага. Није питање вере, већ достојанства.
А можда је највећи изазов нашег времена управо оно што држимо у рукама – мобилни телефон. Свет се преселио на екране, а душа је остала без ослонца. Све мора бити кратко, брзо и гласно. Млади више не читају књиге, већ наслове. Не слушају саговорника, већ чекају ред да одговоре. У том свету брзине и површности, рађа се нова врста сиромаштва – духовно сиромаштво. Деца у Србији постају жртве дигиталног шума – преплављена сликама, а лишена смисла. Ако желимо будућност, морамо започети реформу образовања и културе. Не да би донела политичке поене, већ да би спасла друштво. Школа мора поново да учи да се мисли, не да се памти. Kултура мора да инспирише, не да забавља. И док свет јури ка алгоритмима, ми морамо стати и вратити човека у центар, јер без човека ни најпаметнији телефон не вреди ништа.
Kада данас говорим о Србији, не говорим о политици. Говорим о земљи у којој се рађа нада, али и страх. О земљи у којој је човек и даље важан, али све ређе поштован. Зато мислим да је време да се променимо – не као народ, већ као људи. Да престанемо да очекујемо хероје и почнемо да будемо људи вредни сећања. Да не причамо о Европи као о циљу, већ као о огледалу у којем треба да се видимо.
Јер Србија може бити и европска и своја. Може бити мост између светова, ако буде мост између својих грађана. Али за то је потребно више храбрости него што мислимо. Не оне политичке, већ људске – да се опрости, да се призна грешка, да се послуша други.
По мени, најважније питање данас није где смо, већ куда идемо и да ли знамо зашто. То „зашто“ је кључно. Без њега, све постаје рутина. И политика, и патриотизам, и живот. Зато је време да вратимо смисао у речи, достојанство у рад и поштење у свакодневицу. Да не чекамо да неко изговори истину, већ да је живимо. Јер народ који не верује у сопствену промену, осуђен је да вечно тражи кривца.
Ја верујем да Србија има будућност. Не ону из парола, већ ону тишу, људску, у којој ће свако дете имати прилику, свака старица поштовање, а сваки радник достојанство. Та Србија се не гради законима, већ погледом, руковањем и речју.
Зато, као обичан човек, не тражим чудо. Тражим само да се пробудимо и сетимо ко смо. Да будемо бољи, не већи. Да бирамо правду, не освету. И да коначно схватимо: снага народа није у викању, већ у тишини оних који поштено раде свој посао.
То је Србија у коју верујем. И то је борба коју вреди водити сваког дана, изнова. У себи.