Када људи имају потешкоће са остваривањем животних циљева и неодлучни су да коначно почну да спроводе, за почетак макар и мале кораке на личном плану, који их воде ка прокламованом циљу, једно од чувених мотивационих начела у тим ситуацијама гласи да „и пут од хиљаду миља почиње једним кораком“.
У случају прокламованих државних циљева, нарочито када земље покушавају да спроводе одређене реформе, направе искораке, условно речено важи сличан принцип, али су потенцијална ограничења знатно бројнија. Најпре из разлога што се у пракси показује да у политици и државним пословима често није могуће спровести баш све циљеве до краја, па се они у ходу модификују, а и не зависи све на том путу само од актера који су те циљеве зацртали.
Ово је посебно осетљиво уколико реформе и одређени циљеви имају везе са међународним интеракцијама државе, или са токовима интеграција, а о којима се нужно преговара са ино партнерима. У таквим случајевима питају се и друге стране, а не само актер који је циљеве прокламовао.
Две деценије чекања и евроинтеграцијски лавиринт Северне Македоније
Европске интеграције Северне Македоније одавно су прокламоване као важан циљ те државе, а први корак на том „путу од хиљаду миља“ је напраљен још 2005. године, када је ова земља добила статус кандидата за чланство у Европској унији (ЕУ). У том тренутку је Северна Македонија номинално била готово раме уз раме са Хрватском на ЕУ путу, али је Хрватска врло брзо одмакла, најпре отварањем приступних преговора, а читав процес је довршила 2013. године када је постала пуноправна чланица ЕУ и засад последња која је приступила.
С обзиром на то да су у међувремену на путу ЕУ интеграција од Северне Македоније даље одмакле Црна Гора и Албанија, а услед новог геополитичког момента, могуће је да то учине и Украјина и Молдавија, део политичара и јавности у Северној Македонији се пита да ли је пут који је званично отпочео сада већ далеке 2005. године заиста пут за који се зна колико је дугачак, па макар био и „од хиљаду миља“ или се попут покретне мете и хоризонта константно измиче. Једина држава чији формални пут ка ЕУ делује трновитије од македонског јесте Турска, која је аплицирала за чланство далеке 1987. године, а кандидат за чланство постала 1999. године.
Изазов грчког вета, који јој је био препрека за чланство у НАТО, Македонија је заобишла променом уставног имена земље у Северна Македонија. Билатерални спор са Грчком око имена решаван је потписивањем Преспанског споразума 2018. године, што је захтевало каснији референдум и уставне промене. На референдум који је одржан у септембру 2018. године, а тицао се (не)прихватања Преспанског споразума, већина уписаних бирача (преко 73 одсто) није изашла, а од те мањине изашлих, већина изјашњених је подржала промене.
Референдум је тумачен као саветодавни, а не обавезујући, те није сматран неуспешним, упркос излазности мањој од 50 одсто. Недуго затим су двотрећинском већином у парламенту усвојене уставне промене, а прокламовани стратешки циљ земље за ћланство у НАТО је испуњен неколико година касније. Садашња владајућа партија ВМРО-ДПМНЕ била је против уставних промена које су подразумевале промену уставног имена земље, а седам посланика странке, који су се оглушили о партијски став је, искључено. По повратку на власт ова странка није поништила постигнуте споразуме, али се у пракси неколико пута дешавало да њени лидери и највиши званичници земље користе у комуникацији назив Македонија, а не Северна, на шта је грчка страна неколико пута протестовала.
Историјски споразуми и нови услови на европском путу
Тадашњи македонски премијер Зоран Заев и тадашњи бугарски премијер Бојко Борисов потписали су августа 2017. године у Скопљу бугарско-македонски Споразум о пријатељству, добросуседству и сарадњи. Потписивање овог споразума медији и политички аналитичари широм региона описивали су као „историјски“. Прокламовани циљ овог документа био је да се оставе по страни различитости, а да се призна заједничка историја, али и право да уговорне стране задрже различите ставове о одређеним темама и да се потврди бугарска подршка македонском путу ка ЕУ.
Иако се чинило да овим споразумом настаје позитиван моментум у односима две државе, нарочито у контексту евроинтегративног пута Македоније, Бугарска је 2020. године ставила вето на почетак приступних преговора Северне Македоније са ЕУ. Чинило се да је решење овог спора пронађено у јулу 2022. године, када је Бугарска прихватила тзв. француски предлог који предвиђа обавезе које је Северна Македонија прихватила према бугарској мањини, а односе се и на њено укључивање у преамбулу устава. Софија сматра да су ово заправо обавезе и према ЕУ, а не само према Бугарској, те Софија данас у споровима са Скопљем углавном наводи да је француски предлог европска обавеза Северне Македоније и да је то суштински консензусни предлог читаве ЕУ.
Скопље је прихватило ревидирани француски предлог, према ком уставне промене нису формални услов за отпочињаање преговора, али јесу за отварања поглавља, чиме де факто (п)остају услов за Скопље у напретку на ЕУ путу. И у Северној Македонији и у Бугарској је у међувремену дошло до промене власти. Иако је у Бугарској у претходним годинама неколико пута долазило до промене власти, а у Северној Македонији након Споразума о добросуседским односима са Бугарском, Преспанског споразума са Грчком и прихватања француског предлога из 2022. године, само једном, кључна разлика је у томе што је у Бугарској и поред чешчих промена власти претходних година, питање односа према Северној Македонији остало питање континуитета око ког постоји консензус, док је промена власти у Северној Македонији из 2024. године била одраз релативног дисконтинуитета по овим питањима, а многи аналитичари су тадашњу убедљиву победу ВМРО-ДПМНЕ тумачили управо у кључу негативног односа македонских бирача према болним уступцима које је претходно македонска страна учинила према Бугарској и Грчкој, а који ипак нису донели опипљивије помаке у ЕУ интеграцијама.
Иако ВМРО-ДПМНЕ формално није променио циљ решавања билатералног спора са Бугарком, а још мање циљ ЕУ пута, реторика и виђење редоследа потеза и начина решавања овог питања су промењени у односу на поступање претходне власти под вођством СДСМ, када су постигнути споразуми са Бугарском и Грчком, као и прихватање француског плана. Посланици ВМРО-ДПМНЕ који су 2022. године били у опозицији, тада су одбацили француски предлог, а противљење су изразили тако што су напустили скупштинску салу, јер нису желели да дају легитимитет таквој одлуци. Данас са позиције власти повремено оптужују претходну власт за, како наводе, издају националних интереса, док СДСМ периодично узвраћа са оптужбама да је актуелна власт наводно одступила од европског пута земље.
Захтеви за гаранцијама и идентитетска црвена линија
Став актуелног премијера Северне Македоније, Христијана Мицкоског јесте да пут у ЕУ треба да буде заснован на испуњавању ЕУ стандарда и критеријума, а не на, како македонска страна сматра, злоупотреби билатералних питања и позиције вето играча на путу ЕУ интеграција, које чланице спроводе према кандидатима.
Актуелна македонска власт, како често наводе, у начелу не одбацује компромис и решавање спора са Бугарском, али више пута су изразили став да у билатералним односима и решавању мањинских питања треба да постоји начело реципроцитета, као и да нису спремни да чине болне уступке и компромисе по питању националног идентитета, без писаних гаранција да ће то заиста и довести до ЕУ пинтеграција и да ће услов попут укључивања бугарске националне мањине у македоснки устав бити и последњи услов тог типа.
„Очекујемо да евроинтеграције буду процес основан на заслугама и мерљивим критеријумима, а не процес у коме билатерална питања могу стално да померају циљ. Не тражимо ниже стандарде. Тражимо да стандарди остану стандарди. То је пођеднако важно за кредибилитет Европе у време када ће њена геополитичка тежина све више зависити од њене способности да своје обавезе претвори у конкретне политичке резултате“, рекао је макеоднски премијер Христијан Мицкоски на Генералној скупштини Уједињених нација (УН).
Аналитичари упоређују македонско-бугарски и хрватско-црногорски спор, у контексту билатералних спорова као препреке ЕУ интеграцијама. Стручна јавност сматра да у оваквим аналогијама постоје сличности, али и разлике. Македонско-бугарски спор се не посматра само као класичан билатерални спор, већ као спор који задире дубоко у историјске и идентитетске несугласице, при чему Софија и Скопље имају дијаметрално супротна виђења. Софија инсистира на, како сматрају „бугарским коренима Македоније“, при чему имају у виду како историју и личности са тог простора, тако и језик, док Скопље ово сматра неприхватљивим атаком на сопствени идентитет и као суштинску негацију македонске нације, са чим у Скопљу отворено поручују да не желе да се помире.
Да овај спор, који суштински држи евроинтеграције Северне Македоније у застоју, можда неће бити толико лако превазићи, показује то што након Прве међувладине конференције, којом су номинално 2022. године започели приступни преговори Северне Македоније са ЕУ, друга по реду међувладина конференција још увек није одржана.
Албанија је 2022. године била у заједничком пакету евроинтеграција са Северном Македонијом. У међувремену је на том путу у односу на Скопље одмакла, док Северна Македонија остаје и даље на самом почетку приступних преговора, који су де факто у блокади. Министарство спољних послова Бугарске недавно је саопштило да је та земља отворена за конструктиван дијалог са Северном Македонијом, од које „очекују да испуни своју обавезу и унесе бугарску мањину у преамбулу Устава“’.
Званично Скопље одбија да усвоји те уставне промене без чврстих гаранција да ће то бити последњи билатерални захтев Софије. Комесарка ЕУ за проширење Марта Кос изјавила је у нтервјуу за бугарски национални сервис БНТ да влада у Скопљу мора да испуни обећање и унесе Бугаре у Устав да би Северна Македонија наставила европске интеграције. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изразила је приликом недавне посете Скопљу, уверење да се македонско-бугарски спор може превазиц́и интензивним и свестраним састанцима и дијалогом, који, према њеним речима, треба да почну што пре. Чини се да пут ка том компромису неће бити лако достићи, уколико се анализирају ставови Скопља и Софије, који и даље делују неповратно удаљеним. Позиција Софије је утолико комотнија, што је већ члан ЕУ, са правом вета, док је Северна Македонија кандидат, који мора да превазилази препреке или испуњава различите услове на ЕУ путу.
Два колосека евроинтеграција и неизвесна европска будућност
Евроинтеграције су одувек у пракси биле пут са два паралелна колосека, један је испуњавање стандарда и тзв. копенхагеншких критеријума, а други је решавање билатералних спорова, уколико земља кандидат има неки значајнији спор са чланицом ЕУ. Да ли ће се овај македонско-бугарски спор разрешити или ће остати гордијев чвор региона и Европе, остаје да се види. Доста ће зависити и од саме атмосфере у Бриселу, као и од воље водећих држава унутар Уније да се Софија и Скопље подстакну на некакав договор. Изазови пред ЕУ су двојаки, како у квалитативном смислу по питању структурних реформи саме заједнице, тако и квантитативно по питању повећања укупног броја чланица и проширења на нове државе.
Ови елементи се често (не)видљиво укрштају, па тако структурни проблеми унутар ЕУ могу утицати некада на тренутни мањак ентузијазма за проширењем на нове чланице, док са друге стране геополитички моментум и интерес проширења, може убрзати пријем нових чланица. Технички стандарди и решавање билатералних спорова, остају константа, а динамику процеса приступања, осим споменутог, често диктирају и процеси унутар саме ЕУ и водећих чланица, које чине њено језгро. Номинално се Софија не противи чланству Скопља у ЕУ, али захтева испуњење онога што Софија сматра преузетом обавезом Скопља и већ договореним.
Ни Скопље се формално не противи решавању билатералног спора са Софијом на путу сопствених евроинтеграција, али како наводи македонска страна, не по цену одрицања од основних националних интереса и сопственог идентитета, као и не без веродостојне и загарантоване европске перспективе у неком конкретном временском оквиру, а оно што Скопље нарочито истиче, не по цену неких нових услова, након потенцијалног испуњења садашњих.
Одговор на питање да ли је могуће уопште приближити ове две међусобно удаљене перспективе, даће и одговор на питање да ли је Урсула фон дер Лајен била у праву са недавном изјавом у Скопљу и показаће да ли пут који је почео једним кораком давне 2005. године, а настављен је благим скоком 2022. године, уопште има коначно дефинисану дужину, или је недостижан хоризонт.