Дешавања у Сеути, шпанском граду који се физички налази на афричком континенту, на тренутак су нам скренула пажњу са главних светских жаришта – украјинског и блискоисточног.
Ни ова територијализована мигрантска криза, као ни већина претходних, није била спонтана, иако закулисне игре не значе да нема и објективне тежње многих да се докопају територије Европске уније.Фото: Freepik
Евроафричка медитеранска регија са источномедитеранским продужетком на Леванту који је спаја са Азијом, данас није средиште света на начин на који је то била у античко доба, пре великих географских открића, али стратешка вредност Средоземља остаје немерљива. Од Гибралтарског мореуза на западу до Суецког канала на истоку, Солуна у Егеју, па до Босфора и Дарданелија који воде ка Црном мору, те Јадранског мора које на крајњем северу води до стратешки значајне луке Трст, воде се геополитичке и геоекономске битке, јачег или слабијег интензитета, праве се нови савези, стварају различити коридори, чија вредност додатно расте онда када се на местима где су кључне глобалне артерије воде сукоби, због чега су потребне алтернативе за та уска грла, било морским или копненим путем.Фото: Freepik
Панамски канал, Малака пролаз, Ормуз, Баб Ел Мандеб, кључне су светске тачке на којима константно постоје или ратни сукоби или жестоке борбе за утицај између различитих глобалних актера. Питања попут Јужног кинеског мора или Тајванског теснаца, јесу питања граница, националног поноса, суверенитета и територијалног интегритета, али такође и питања контроле мореуза и морских путева, кључних у борби за светску доминацију између различитих актера. Арктик постаје све значајније бојно поље, нарочито због Гренланда и Северног морског пута, док Централна Азија, која се и у древна времена налазила на Путу свиле, постаје чвориште све значајнијих копнених коридора, који спајају Далеки Исток са Европом.Фото: Freepik
Читав свет је постао бојно поље, те је потребно редефинисати геополитичке теорије синтезом и схватањем да су готово једнако важни и велики копнени простори, које фаворизује телурократска школа, као и мора и океани који су у центру таласократског погледа на свет. Простор тзв. Римленда, који се налази у средишту окршаја таласократских и телурократских сила остаје итекако значајан и у актуелном тренутку, а осим што је просторно читав свет постао бојно поље (па и више од света, нпр. рачунајући и свемир) ратови се данас воде свеобухватно – не само у класичном смислу, већ осим тога, тотални рат подразумева и информативни, идеолошки, когнитивни сукоб за наративе и перцепције, које у времену постистине постају некада и важније од саме стварности.
Неокортикални рат, који је почетком деведесетих година прошлог века дефинисао амерички пуковник Ричард Шафрански, постао је и више него очигледна стварност. Као што је, и поред многих технолошких промена, које су изазвале и одређене промене у понашању људи, људска природа у доста сегмената остала непроменљива, тако се и неки принципи ратоводства и државних послова нису променили, упркос вековима и миленијумима транформације људских друштава. И поред свих технолошких и осталих промена, које је некад тешко испратити на дневном нивоу, оно што је било важно и у древна времена, готово једнако је важно, ако не и још важније, данас.
Тако, принцип просторног, остаје кључан, ма колико вас убеђивали да територије нису битне и сл. Средства и методологије ратовања су се промениле, али упркос томе што је могуће ратове данас водити и на дугме, као на видео игрицама, са великих удаљености, на крају ратног сукоба, рачуна се ипак чија је војничка чизма физички заузела одређену територију. Осим физичког простора, демографија остаје други незаобилазан сегмент у прављењу било каквих озбиљнијих пројекција геополитичке будућности.
Принципи остају исти или слични – важни су физички простори и људи на њему, односно демографски потенцијал у квантитативном и квалитативном смислу, и то ће остати тако док је света и века. Важан је географски положај простора, као и природни ресурси који се на њему налазе. У сукобима око одређених простора, значајну улогу има доживљај одређеног простора у колективној свести народа, па тако нпр. Косово и Метохија за нас није само приближно 11.000 километара квадратних наше државне територије, већ и света земља, које се ниједан нормалан Србин никада не би одрекао ни за живу главу. Борба за територије се непрестано одвија и никада неће престати, а оно што се мења на глобалном нивоу јесте перцепција важности одређених простора у различитим епохама, као и самоспознаја одређених демографских целина о властитим потенцијалима.
Простор Африке је некада био место славне историје, од настанка првобитних људских заједница, до развоја великих царстава, како оних афричких, тако и универзалних која су се тада простирала на више континената, а делом и на афричком. Након таме ропства и колонијализма, борбе за деколонијализацију и независност неколико десетина афричких држава, преко мноштва сукоба, подела и изазова широм континента, чини се као да Африка стидљиво прави кораке ка бољем остваривању сопственог потенцијала.
Тешко је говорити о јединственом гласу Африке у међународним односима, с обзиром на то да је реч о огромном континенту са великом популацијом, који је дубоко подељен по различитим основама и чији многи делови немају истоветне интересе. Велике силе ће увек гледати да искористе све унутрашње сукобе на континенту у своју корист, па и да их подстичу уколико им то одговара. Но, надметање великих не мора се посматрати само као опасност, већ и као потенцијална шанса, да многи афрички актери у тим надметањима прихватају најбоље понуде, траже концесије од великих за приклањање на њихову страну, а у бољим варијантама виспренији играчи и земље са већим потенцијалима, могу покушати вођење мултивекторске политике, кроз вин-вин стратегије, а не само игре нултог збира.
Африка осим огромне територије и бројне популације(која је у просеку изразито млада), одликује се и немерљивим залихама природних ресурса, без којих данашњи свет не би могао да функционише, па је просто невероватно да на том континенту према званичним статистикама скоро 360 милиона људи живи у условима екстремног сиромаштва. Распрострањена глад и неприступачност пијаћој води су проблем за десетине, па и стотине милиона људи.
Када томе додамо различите вирусе, заразне болести, криминал, трговину људима, рачунајући и криминалне мигрантске руте експлоатације и трговине људском несрећом, у многим деловима и модерно ропство, експлоатацију деце у бројним ратним сукобима, а који су у Африци нарочито сурови, нерешена територијална питања и бројне неприродне границе које изазивају различите конфликте и бујање сепаратистичких покрета, тероризам и терористичке гериле, нарочито јачање исламистичких формација – слика (п)остаје прилично невесела. У многим афричким земљама стање којим можемо описати ситуацију у држави је – ни рат, ни мир. Постоје огромни простори у територијално великим државама које централне владе не контролишу и у којима је реалан суверенитет очуван на малом делу територије, обично око ширег појаса престонице.
Север континента је свакако развијенији од земаља подсахарске Африке, али ни у Египту, као ни у земљама Магреба, ситуација није баш најсјајнија. На стање у најмногољуднијој арапској земљи и кључној држави арапског света веома утиче израелско-палестински сукоб, нарочито ситуација у суседној Гази. Проблем терористичких група на Синају остаје изазов, који се повремено активира.
На политичком плану постоји вечита тензија између војних структура које управљају државом и Муслиманског братства, које је чак након Арапског пролећа, једно веома кратко време било на власти, али је покојни Мухамед Мурси релативно брзо свргнут, а традиционалне структуре које деценијама управљају Египтом су се консолидовале. Ипак, сенка потенцијалне побуне, поготово евентуално подстакнуте спољним факторима, захтева опрез и будност египатских власти.
На подручју источног Медитерана, где се осим класичних геополитичких битака за утицај, одвија и енергетска борба за сопствене зоне истраживања и експлоатације, Египат је развио добре односе са Грчком, Кипром, конструктивне односе са Израелом(који нису променили однос већине египатског народа, ненаклоњеног према Израелу) док је годинама имао веома лоше односе са Турском, који су се ипак нешто поправили у последње време, али не толико да би Египат приступио пактовима попут оног из Меке.
Додворавање власти опозиционо настројеним присталицама Муслиманског братства преко одлука попут оне о имовини синајског манастира Св. Катарине ризиковало је да поквари традиционално добре односе Сисијевог Египта са Грчком. У протеклом периоду, египатски Ел Аламејн, историјски познат по чувеним биткама из Другог светског рата, био је место одржавања различитих самита и потписаних споразума – септембарске трилатерале Египта, Грчке и Кипра, као и октобарског споразума Египта, Судана, Еритреје и Сомалије, који се перципира као контратежа Етиопији и њеним потезима, како поводом бране на Нилу, тако и по питању њених аспирација за територијални излаз на Црвено море.
Египат мултилатералним савезима покушава да заштити своје интересе, како на простору источног Медитерана, тако и на Рогу Африке. Ситуација у Либији, иако стабилнија него што је била, и даље је нерешена са двовлашћем и паралелним властима у Триполију и Бенгазију, с тим што у Триполију постоје различите фракције и милиције, а и у остатку земље, нарочито на југу, државна контрола оба табора је слаба, те ситуацију у неким деловима више контролишу племенски савези. Турска је спасила власти у Триполију од пада, током Хафтарове офанзиве 2019. године, али сада се чини да Турска покушава да сарађује са обе стране и уместо потпуног фаворизовања Триполија, успоставља већи баланс и одржава контакте са обе стране.
У Тунису је ситуација релативно мирна, али постоји константан политички сукоб између владајуће гарнитуре Каиса Саједа и опозиционих групација попут Енхаде Рашида Ганушија, а политички процеси у Тунису, након Арапског пролећа неодољиво подсећају на процесе који су се одиграли у Египту. Алжир је деведесетих пролазио кроз страхоте грађанског рата и изазове борбе против не само ФИС-а, већ и против једне од најопаснијих терористичких група на свету, попут ГИА-е.
Политичка транзиција од пре неколико година и одлазак Бутефлике, нису много променили природу односа моћи и власти у тој значајној земљи, која има вишекратне изазове. Они укључују и увек потенцијалну опасност од тероризма, исламистичких група, порозне границе, тешку контролу пустињског југа, али и сепаратизме попут Кабила. На југу се Алжир додирује са Сахелом, који је подручје туарешких и исламистичких паралелних, некада конкурентних, а некада преплићућих савезничких побуна, а односи су комплексни, од веома добрих односа са Нигером, ком Алжир активно помаже у супротстављању терористичким претњама и са којим развија свеобухватну сарадњу, до компликованих односа са Малијем, који је чак оптуживао Алжир да помаже туарешке побуњенике, што је Алжир демантовао.
Оно што посебно одређује динамику Магреба, јесу изузетно лоши односи Алжира и Марока, који су превасходно изазвани различитим интересима по питању Западне Сахаре, при чему Алжир стоји на линији подршке Полисариу и независности Сахравија, док Мароко то сматра својом територијом. Алжир је значајан, не само као једна од територијално највећих афричких земаља, већ и као нафтна и гасна сила, извозник природног гаса, чији значај за Европу нарочито расте након избијања рата у Украјини и напада на Иран.
Алжир је Народна Демократска Република, настала у антиколонијалном рату против Француске, подржана од тадашњег социјалистичког блока, а нарочито од тада несврстане СФРЈ, док је Мароко монархија, која има добре односе са Израелом и САД, нарочито под Трампом. Стога анатагонизам Алжира и Марока није само ствар непријатељства суседа који различито виде статус неке територије, већ има и шире геополитичке глобалне импликације и реч је о потпуно супротстављеним концепцијама.
Мароко има затегнуте односе са Шпанијом, због Мелиље и Сеуте, али и ненасељених гребена Лејла (Перехил), што је наоко баналан проблем, због ког је између две стране морао да пре двадесетак година посредује чак и Колин Пауел испред САД. Мигрантска криза у Сеути, тензије између Марока и Санчезове Шпаније у контексту горе наведених односа Марока са Израелом и Трампом, стога нису нимало случајан феномен. Србија је земља која одржава добре односе и са Алжиром и са Мароком, што тако треба и да остане, те њихови међусобни лоши односи нипошто не значе да ми не можемо да имамо добре односе и са једнима и са другима, с тим што се према конкретном територијалном спору односимо онако како наши национални интереси налажу.
Када је реч о Сахелу, он у (нај)ширем смислу обухвата цео појас од запада до истока Африке између Сахаре и подсахарске Африке, док се у ужем смислу обично мисли на земље у којима се последњих година догодио талас антиколонијалних и антифранцуских војних удара. Конфедерација Буркине Фасо, Малија и Нигера, односно Алијанса Држава Сахела, има бројне изазове, од туарешких (Азавадо у Малију) и исламистичких побуна (фракције ИСИЛ и Ал Каиде, нарочито опасна групација ЈНИМ) преко претње војних удара и различитих побуна, инспирисаних западним земљама које су нове власти претходно избациле из своје земље.
Тромеђа Малија, Буркине Фасо и Нигера се и даље сматра једним од најопаснијих подручја на свету. У овим земљама оперишу француски, британски и украјински елементи на једној страни, помажу побуне против актуелних власти, при чему Француска има мотив освете за антиколонијални талсс промене власти, те сопствено понижење и истискивање свог утицаја са овог подручја, док Украјина и Британија ово подручје пре свега виде у контексту вредности отварања новог фронта и задавања мука Русији, односно наследницима некадашњег Вагнера – Руском афричком корпусу.
Степен координисаности, софистицирансоти, масовности удара терориста, попут недавних напада широких размера у Малију, када је убијен чак и министар одбране, показују да је готово незамисливо да је све то самостално урадила ,,терористичка памет’’ без помоћи појединих земаља са европског континента. Што се САД, нарочито за време Трампа тиче, оне немају толико проблем са руским присуством, па ни антифранцуским и антизападним новим елитама, јер су више трансакционо и бизнис оријентисане на тај простор, а и у Африци су често у прошлости амерички и француски интереси били директно супротстављени, чак су и њихови миљеници проксији ратовали међусобно.
Када је у Нигеру извршен војни удар, Викторија Њуланд је долазила да разговара са новим властима. САД у Африци, првенствено гледају да парирају Кини, по питању геоекономског надметања, инфраструктурног, борбе за коридоре. Док се Француска, Британија и Украјина труде да потисну руски утицај и задају Русима војним путем болне ударце и уруше кредибилитет Русије, уколико би се срушиле власти којима је Русија давала заштиту, дотле се САД више фокусирају на економски моменат и надметање са Кином. Као противтежа кинеским економским и инфраструктурним пројектима, покренути су стратешки пројекти попут Лобито коридора, а осим САД, Јапан је такође интензивно укључен у геоекономску битку за Африку, највише због геополитичког праћења Кине и надметања са њом, а делом и због економских интереса.
Веома присутна у Африци је и Турска, преко снажне и разгранате дипломатске мреже, разних институција, пројеката, војног присуства, војне подршке појединим земљама, а Турска гура сопствену причу и агенду, мимо ових великих геополитичких преплитања, са којима се понекад ипак додирује. Утицај заливских земаља је нарочито присутан на истоку Африке и свуда на континенту где у значајнијем броју живи муслиманско становништво, с тим да су различите заливске земље често међусобно конкурентне, нарочито Катар и Саудисјка Арабија у односу на Уједињене Арапске Емирате.
Ово је посебно видљиво у Судану, где УАЕ подржавају Снаге за брзо реаговање (РСФ) док већина осталих актера сада подржава суданску војску. Судан је деценијама преживљавао различите ратове, а актуелни сукоб који траје од 2023. године нарочито је суров. Етиопија је претходних година пролазила кроз сукобе, попут оружаног сукоба централне власти са ТПЛФ у Тиграју, али у земљи су постојали и други сукоби и тензије између народа Оромо, Амхара, Тиграј и осталих. Сада су се сукоби опет интензивирали, са ризиком да се поново обнови старо непријатељство и ратни сукоб између Етиопије и Еритреје, а чини се као да се ствара антиетиопски блок Египта, Судана (због бране на Нилу), Еритреје (страх од Етиопије и њених претензија на луку Асаб), Сомалије (због етиопских односа са отцепљеним непризнатим Сомалилендом).
Сомалија нема ефективну контролу над многим деловима и има различите области, било отцепљене или веома аутономне – Сомалиленд, Џубаленд, Пунтланд итд. Посебан изазов чини терористичка група Ал Шабаб. На простору Сомалије често су интервенисале и Етиопија и Кенија, кршећи њен суверенитет, а Етиопија, УАЕ и Израел развили су односе са Сомалилендом, док Турска активно подржава Сомалију и војно је присутна. Читав простор Рога Африке важан је због Црвеног мора и Баб ел Мандеба, а колико је то важан простор говори у прилог то што у маленом Џибутију војне базе има чак пет земаља: САД, Француска, Кина, Јапан и Италија. Проблем пиратства је такође широко распрострањен на овом подручју.
Регион великих језера и нарочито простор ДР Конга је поприште разних сукоба. ДР Конго је, попут Судана, малтене деценијама у вечитим ратовима, али сукоб који се интензивирао током претходне 3,4 године је нарочито разарајући. У ДР Конгу унутрашњи рат није никада само рат у ДР Конгу већ то због величине земље и различитих утицаја по правилу буде мини светски афрички рат. У ДР Конгу су присутне војне снаге Бурундија, Уганде, Руанде. Са Руандом је ДР Конго у веома лошим односима и оптужује је да стоји иза покрета М 23. У ДР Конгу су присутне и међународне УН снаге. Биле су присутне и регионалне снаге Развојне јужноафричке заједнице, као и Источноафричке уније. Иако су под патронатом САД постизана примирја и споразуми, ситуација на терену је и даље нестабилна и конфликтна, а осим ратног сукоба земљу је тешко погодила и криза са вирусом еболе.
Једно од најозбиљнијих афричких регионалних жаришта јесте у рејону басена језера Чад, подручју које захвата неколико земаља и где се такође укрштају различите етничке, сепаратистичке и исламистичке побуне. Често и различите исламистичке терористичке групације ратују међусобно, борећи се за примат. Нарочито су опасне групе Боко Харам и ИСВАП, које делују у североисточним деловима Нигерије, а терористичке активности ових исламиста, осим Нигерије захватају и делове Камеруна, Чада, Бенина. У Чаду и Бенину са других страна граница, опасност су и групације попут оних сахелских блиских ИССП-у и ЈНИМу, из правца Нигера, односно Буркине Фасо. На простору Африке постоје и друга жаришта попут Централноафричке Републике (Селека против Антибалаке) или побуна исламиста блиских ИСИС у Мозамбику, прецизније у регији Кабо Делгадо, иначе веома богате енергетским налазиштима. Чак и поменути Камерун, осим исламистичке терористичке претње у северозападном делу земље, има и сукоб у Амбазонији, где англофоно становништво тежи сепаратизму од већински франкофоног Камеруна.
На западу Африке и атлантској обали, нарочито Гвинејском заливу, безбедносни изазов представљају организоване криминалне групе и утицај јужноамеричких наркокартела. У многим земљама осим етничких, племенских, верских, сепаратистичких, терористичких сукоба, постоје и они политички сукоби, грађански ратови, константне опасности од државних удара, те су нарочито у опасности лидери који деценијама воде одређене земље.
Африка је континент бројних изазова, ризика, претњи, али и шанси и прилика. Геополитичке битке Француске, Британије и Украјине против Русије, које укључују ратове преко проксија, затим и геоекономска борба САД и Кине за утицај, нису једине борбе које се воде. Утицај Турске, Катара, Саудијске Арабије, УАЕ, итекако расте, а ове земље такође међусобно ратују преко проксија у Африци.
Многе афричке значајније земље су у сукобу, било преко проксија, или директно. Утицај Израела је такође огроман, нарочито на северу Африке, а све више и на стратешки важном истоку континента, посебно преко Сомалиленда. Индија има традиционално утицај на приобалном и острвком делу истока континента. Земље попут Шпаније су директно инволвиране због колонијалне историје и садашње географије (Мелиља, Сеута, Канарска Острва) а све значајнији актер у Африци тежи да постане и Италија, преко свог Плана Матеи, при чему Италија сада тежи да представи своје циљеве у Африци као вин-вин позицију, односно не само као једнострано извлачење користи и ресурса из Африке, него као однос у коме ће и Африка имати значајне инвестиције и повратне користи од Италије. Нарочито је Италија заинтересована за енергетско присуство, преко гиганта ЕНИ, а због мигранстких токова са северноафричке обале, важно јој је праћење стања у Тунису, и нарочито Либији.
Италија је често била супротстављена Француској, што је још један пример геоекономског међусобног надметања унутар западног блока. Нарочито је ово ривалство долазило до изражаја у Либији пре неколико година, када су Турска, Катар, Британија, Италија сарађивали са властима у Триполију, док су Русија, УАЕ, САД, Француска, Египат подржавали Халифу Хафтара и власти у Тобруку и Бенгазију. Сада ситуација у Либији није више тако поједностављена и ситуација је далеко сложенија. Европска унија као актер покушава да буде фактор, али не успева у значајнијој мери, јер се њене значајније чланице боре за националне интересе, а често су и међусобно конкурентне, док условљавања ЕУ са идеологијом људских права онаквим како их види ЕУ, немају плодно тле на афричком континенту.
Интензивирање глобално надметања за Африку није нимало случајно, јер овај континент је заиста континент будућности. Србија својим односом са афричким земљама показује да води мудру спољну политику, при чему треба да максимално (ис)користимо једну од ретких (ако не и једину) позитивних тековина титоизма, а то је однос са афричким и несврстаним земљама и везе које су тада изграђене, те да их додатно и у континуитету унапређујемо и продубљујемо. Самити несврстаних, попут оног из 2021. године или недавно одржаног комеморативног скупа ПНЗ у Београду, или годишње конференције Србија-Африка које се претходне две године одржавају, и надамо се да ће постати традиција, заиста су нешто што је за сваку похвалу.
Дипломатско присуство Србије у Африци је респектабилно за земљу њене величине, с тим што не би шкодило ни да се додатно прошири. Србија има добру традицију сарадње са Африком и репутацију земље која је помагала народима и земљама на том континенту да стекну независност и боре се против колонијализма, а и данас можемо да понудимо фер сарадњу, јер нисмо империја која спроводи некакав неоколонијализам, већ слободарска земља у којој нема ниподаштавања земаља некадашњег тзв. Трећег света, нема ни расизма и сличних појава широко раширених у неким далеко развијенијим земљама. Програм Свет у Србији и студирање држављана афричких земаља такође је ресурс и залог за будућност да ћемо на том континенту имати пријатеље и да ће наша мека моћ тамо бити присутна. Успешни пројекти из прошлости, попут Енергопројекта, који је многе импозантне и значајне зграде изградио у афричким престоницама, могли би да се понове. Наменска индустрија је свакако делатност у којој постоји енорман простор за додатни развој и напредак, већ солидне сарадње са афричким земљама.
Радује и то што наша земља успешно сарађује не само са највећим афричким земљама, попут Египта, Нигерије, Јужноафричке Републике, ДР Конга, Алжира и сл. већ препознаје и значај земаља попут Есватинија, Лесота, Бурундија, Уганде, Танзаније, а за очекивати је да круг партнерских земаља буде све већи.
Српски мировњаци су се добро показали, како у класичним војним, тако и у медицинским мисијама. Развој сарадње са земљама Глобалног Југа, а нарочито са афричким континентом, не значи да треба да заборавимо сопствену географију и садашње партнере, већ да мудро треба да диверзификујемо своја пријатељства и везе, на начин да идемо у корак са будућношћу. А мултиполарност и све већи значај Африке је неминовно будућност која долази. Упркос свим изазовима и проблемима које тај континент има. Утолико више, баш због тих проблема, чије се манифестације испољавају и на нашем континенту, потребно је бити веома присутан, активан и пратити ситуацију на овом величанственом континенту.