Слобода више није само право да кажеш шта мислиш. Слобода је постала борба да твоје речи уопште дођу до некога.
У последњим годинама термин „дезинформација” постао је један од најмоћнијих политичких концепата на Западу. Под тим изговором доносе се нови закони, граде се наднационалне институције, финансирају се пројекти вредни милионе долара, медији се гасе, а новинари се ућуткују. Али суштина је много једноставнија: „борба против дезинформације” више нема везе с трагањем за истином. Постала је идеолошко оружје 21. века софистициран инструмент преко којег западне политичке и обавештајне структуре контролишу јавни дискурс, диктирају шта сме да се каже и мисли, и цензуришу све што одступа од њихове геополитичке агенде.
На први поглед, све делује безазлено. У Бриселу и Вашингтону ничу институти и „лабораторије истине” са називима који звуче као да су преузети из академских часописа: EU DisinfoLab, Digital Forensic Research Lab (DFRLab), DisinfoPortal, European Media Board. Сви они се јавности представљају као неприкосновени чувари демократских вредности, чистачи дигиталног света од „лажних вести”. Њихови извештаји преплављују западне медије, њихови „стручњаци” гостују у ТВ емисијама, а њихове процене постају аргументи за доношење нових закона. Али испод тог демократског сјаја крије се нешто много мрачније: инфраструктура тоталне цензуре. Они који су читали Орвела знају каква је била Океанија и њено најважније министарство — „Министарство истине”.
У свету где се ратови више не воде само тенковима и ракетама, већ пре свега наративима и наметнутим перцепцијама, контрола над информацијама постала је главно бојно поље. Ко контролише причу – контролише стварност; или боље речено: ко контролише стварност – држи моћ. Управо зато је „борба против дезинформације” постала најважнији пројекат западног безбедносног и политичког естаблишмента у последњих тридесет година. И то није борба за истину, реч је о монополу над истином.
У средишту тог глобалног система налазе се две кључне структуре: Атлантски савет, идеолошки мозак НАТО машинерије, и ЦИА, са својом европском експозитуром DisinfoLab која делује као технолошки и медијски извршилац. Заједно граде оно што би се некада називало апаратом цензуре, а данас се зове „инфраструктура отпорности”. Време је да се та инфраструктура раскринка и покаже у свом правом облику: као Орвелово „Министарство истине”, инструмент геополитичке контроле у којем „борба против лажи” значи само једно, систематско ућуткивање сваког другачијег мишљења.
АТЛАНТСКИ САВЕТ – ПОЛИТИЧКИ МОЗАК ИНФОРМАЦИОНОГ РАТА
Ако бисмо морали да укажемо на једну институцију која служи као централни нервни систем западне стратегије у „рату наратива”, то би без сумње био Атлантски савет. На папиру, реч је о тинк-тенку са седиштем у Вашингтону, основаном још 1961. године с циљем да „унапређује евроатлантску сарадњу.” У стварности, међутим, то је много више од тога. Атлантски савет је идеолошки командни центар НАТО света, дословно лабораторија за осмишљавање стратегија, наратива, анализа и политика које се потом спроводе преко медија, институција и НВО сектора широм света.
Од самог почетка, ова организација је дубоко уграђена у структуре америчке моћи. Њени чланови и оснивачи укључују бивше државне секретаре, директоре ЦИА, генерале Пентагона, амбасадоре, сенаторе и корпоративне лидере. Њен саветодавни одбор чине имена попут Хенрија Кисинџера, Џејмса Бејкера, Мадлен Олбрајт и Кондолизе Рајс. Њену финансијску основу чине највећи војно-индустријски гиганти као што су Lockheed Martin, Raytheon, Northrop Grumman и Boeing, као и технолошки колоси попут Meta, Google, Microsoft и Amazon. У пракси, то значи да исти они који производе ракете и системе за надзор финансирају и идеолошку инфраструктуру која обликује јавно мњење.
Атлантски савет није само аналитичар догађаја, он је архитекта политике. Његови извештаји, студије и препоруке директно утичу на одлуке америчког Конгреса, Европске комисије, НАТО савета и институција као што су Светска банка и ММФ. Оно што он означи као „ризик”, убрзо постаје закон у ЕУ, САД или појединачним земљама. Његове „препоруке” за борбу против дезинформација постају шаблони за нове регулаторне механизме у Бриселу. Другим речима, Атлантски савет не прати политику – он је ствара.
Једна од најзначајнијих јединица у оквиру ове организације је Digital Forensic Research Lab (DFRLab), „дигитална лабораторија” која анализира онлајн садржаје, означава „пропагандне мреже” и „информационе операције” и креира наративе који се потом пласирају у медијски простор.
Управо је DFRLab један од кључних архитеката глобалног пројекта DisinfoPortal, који је постао централна тачка за означавање „лажних вести”, „непожељних сајтова” и „страних утицаја.” Тај портал није само база података, то је мапа идеолошких непријатеља која се касније користи као оправдање за уклањање садржаја, обуставу финансирања или дискредитацију медијских кућа.
Мало позната чињеница, готово никада спомињана у Србији, јесте да Атлантски савет има своју испоставу у Београду, „Атлантски савет Србије”, са канцеларијом у Булевару ослобођења 83. Он функционише као „локални партнер” и платформа за повезивање домаћих аналитичара, НВО-а и медија са централним структурама у Вашингтону и Бриселу. Њихове активности укључују организовање панела, сарадњу са редакцијама, обуке за „детекцију дезинформација” и умрежавање са европским фондацијама. Суштински, та канцеларија служи као оперативно продужено крило америчке стратегије у Србији, са задатком контроле протока информација и обликовања јавног дискурса у складу са евроатлантским интересима.
Зато је разумевање улоге Атлантског савета кључно за разумевање читавог система. Он није само тинк-тенк – он је политичко-идеолошки штаб. Његови извештаји служе као директиве свим државама под утицајем Брисела, Лондона или ЦИА, а његове иницијативе често постају темељ новог законодавства. Другим речима, Атлантски савет је генералштаб који одлучује шта је истина, шта је лаж и ко има право да говори.
DISINFOPORTAL И EU DISINFOLAB – НОВА ИНКВИЗИЦИЈА ИНФОРМАЦИЈА
Ако је Атлантски савет мозак ове операције, онда су DisinfoPortal и EU DisinfoLab њене руке и ноге, оперативни апарат који свакодневно обавља задатке класификације, етикетирања и „неутралисања” свих непожељних наратива. Те организације су оно што би се током Хладног рата називало „идеолошким одељењима”, данас, у дигиталној ери, то је дигитална инквизиција која на виртуелном ломачи спаљује свакога ко се усуди да одступи, макар и минимално.
Године 2018, Атлантски савет покреће пројекат под називом DisinfoPortal, представљен као „централни хаб за борбу против дезинформација.” Портал окупља више од 20 организација и преко 80 аналитичара широм света са циљем „идентификовања и праћења” кампања дезинформација. Али права суштина пројекта није била праћење , већ етикетирање свих актера који одступају од НАТО-прихватљиве линије наратива.
На том порталу налазе се листе медија, појединаца, новинара и тинк-тенкова означених као „ризични”, „пропагандни” или „оруђа Кремља.” Њихове публикације остају трајно означене, анализе дискредитоване, а њихово деловање се уопштено гура на маргине информационог екосистема. У многим случајевима, те етикете се користе као оправдање за трајну забрану на друштвеним мрежама, укидање монетизације или ускраћивање приступа грантовима и партнерствима.
Овај оперативни механизам постаје посебно видљив уочи председничких избора у САД 2020. године и годину дана пре тога, када се по први пут тестирала инфраструктура коју је Атлантски савет годинама градио. Али прави утицај постаје глобалан током пандемије COVID-19. У тим тренуцима, „борба против дезинформација” прераста у алат политичке манипулације. Сваки садржај који се није уклапао у оно што би се могло назвати НАТО агендом, било да се тиче Џо Бајдена, Трампа, пандемије, или 2021. године, руске војне операције, проглашаван је лажним и нестајао је.
Кључну улогу у тој операцији играле су друштвене мреже. Посебно је Facebook ограничавао домет читавих медија само на основу одређених речи или слика, гасио странице које су објављивале информације непожељне за оне који контролишу дигитални простор. С друге стране, Google је мењао алгоритам тако да су критички портали падали на четврту или пету страницу резултата, многи су потпуно нестали. Недуго након почетка Специјалне војне операције, сајтови који су објективно извештавали о рату у Украјини не само да су нестали из Google претраге, већ им је и монетизација трајно онемогућена. Неки нису могли ни да деле линкове преко Messenger-а. Слична ситуација догодила се на Твитеру (пре него што га је купио Елон Маск), Instagram-у и чак TikTok-у, где су такође развијени механизми цензуре.
Ова „невидљива” форма цензуре имала је један јасан циљ: елиминацију било какве могућности да алтернативни наратив доспе до јавности.
Ипак, таква ситуација натерала је многе земље да развијају сопствене друштвене мреже, или да подржавају постојеће.
Модел „Министарства истине”, међутим, функционисао је беспрекорно и, по мишљењу многих аналитичара, био је један од кључних разлога за победу Џо Бајдена и успешно спровођење „операције пандемије COVID-19.”
У јануару 2025. догодио се преседан који је у почетку деловао као озбиљан ударац инфраструктури дигиталне цензуре. Након повратка Доналда Трампа у Белу кућу и политичког притиска нове администрације, компанија Meta објавила је да укида цео свој партнерски програм са независним проверивачима чињеница на Facebook-у, Instagram-у и Threads-у. Уместо њих, уведен је систем „Community Notes”, где садржај оцењују сами корисници кроз заједничке напомене и контекстуалне повратне информације, а не више НВО структуре финансиране од стране EU DisinfoLab-а и сличних.
У почетку се у земљама у којима су ове платформе доминантне осетио дах олакшања. Али… зашто би Трамп напустио тако моћно оружје ако би могао да га користи у своју корист?
У земљама попут Србије, Мађарске и Чешке, где технолошке корпорације нису имале директну инфраструктуру, задатак су преузеле локалне такозване проверивачке организације, које су у потпуности зависиле од извештаја EU DisinfoLab-а и DisinfoPortal-а. Под плаштом „провере чињеница”, оне су цензурисале политички непожељан садржај, чиме су на националном нивоу потискивале медијски плурализам.
У Србији, улогу контролора чињеница обавља чврсто централизована структура која делује под различитим именима: Раскрикавање, Истиномер, Трагач за лажним вестима, CINS, BIRN, Фактограф и други, али са истом мисијом, истим финансијерима и истим геополитичким мандатом.
ЈОШ ОПАСНИЈЕ ОД ФИНАНСИЈСКИХ ИЗВОРА ЈЕ ЧИЊЕНИЦА ДА ОВА МРЕЖА НИЈЕ САМО АРБИТАР ИСТИНЕ — ВЕЋ И ЊЕН ПРОИЗВОЂАЧ
Ови „проверивачи чињеница” најпре активно учествују у креирању наратива који су у складу са западним интересима — било да се ради о оправдању НАТО интервенција, минимизирању утицаја страних актера, демонизацији Русије или дискредитацији било ког критичког гласа — а затим све што одступа од те линије етикетирају као „лажне вести” или „дезинформације.”
Када се све ово узме у обзир, постаје јасно да DisinfoPortal није само база података, већ „црна листа” модерног информационог поретка. Ако се на њу доспе, више нисте новинар, истраживач или аналитичар, постајете „оператер руске пропаганде,” трајно дисквалификован из медијског простора.
EU DISINFOLAB – ТЕХНОЛОШКА ПОЛИЦИЈА „ИСТИНЕ”
Док DisinfoPortal делује као јавна мапа, EU DisinfoLab функционише као оперативна јединица. Са седиштем у Бриселу, његова мисија је коришћење дигиталне форензике, алгоритамске анализе и партнерстава са платформама ради „идентификације мрежа дезинформација” у реалном времену. У стварности, оно што DisinfoLab ради је профилисање садржаја и означавање свега што није у складу са западним геополитичким интересима.
DisinfoLab се представља као независна НВО, али његова сарадња са институцијама Европске уније, НАТО структурама и приватним технолошким корпорацијама је отворена и свеобухватна. Његови извештаји се редовно цитирају у Европском парламенту, користе у креирању стратегија Европске комисије и служе као „докази” за увођење нових регулатива.
DisinfoLab не делује самостално. Он је чвориште шире мреже коју чине тинк-тенкови, НВО, медијске фондације и приватне компаније. Овај систем цензуре има добро устројену хијерархију: Атлантски савет дефинише стратегију, DisinfoPortal води регистар „проблематичних” извора, DisinfoLab врши техничку анализу, а платформе попут Meta или X (бивши Твитер) спроводе санкције на основу тих анализа. Али процес се ту не завршава. Последњи и најкритичнији ниво контроле спроводе локални и национални „проверивачи чињеница.”
Управо ова симбиоза је кључ за разумевање модерне цензуре, нико не издаје директне наредбе, али сви актери делују у координацији. Политички интерес ствара наратив, аналитички центри га обликују, НВО му дају легитимитет, а платформе га спроводе.
НОВИ ЗАКОН ЕУ ИЗ 2025. КАО „МЕДИЈСКА ПОЛИЦИЈА” ПОД МАСКОМ СЛОБОДЕ
Све оно што су Атлантски савет, DisinfoPortal и EU DisinfoLab годинама радили као неформални инструменти идеолошке контроле, Европска унија је формализовала у закон 2025. године. Ова регулатива је обавезујућа за све државе чланице и има потенцијал да трајно преобликује природу јавног дискурса у Европи. Нови Закон о слободи медија у Европи (EMFA), који је ступио на снагу 8. августа 2025, званично се представља као „историјски корак у заштити медијских слобода,” иако у стварности поставља правни основ за стварање наднационалне медијске полиције.
У срцу овог закона налази се ново тело Европски одбор за медијске услуге, у јавности већ прозван „Медијски одбор.” Та структура има овлашћења која су до сада била незамислива у демократским системима: надзор медијских операција у свим државама чланицама, процена шта представља „ризик по медијски плурализам,” захтеви за интервенцију против појединих медија или садржаја и издавање обавезујућих препорука националним регулаторима.
Другим речима, Медијски одбор није саветодавно тело већ супервизорски орган који има моћ да усмерава медијску политику у свакој земљи, без демократског надзора, судских налога или транспарентности у доношењу одлука.
Најопаснији аспект овог закона не лежи у његовом тексту, већ у његовој нејасноћи. Изрази као што су „јавна безбедност,” „страни утицај” и „ризик по државни или јавни интерес” налазе се у средишту закона, али ниједан од њих није прецизно дефинисан, што оставља отворено питање: ко одлучује шта тачно представља претњу?
На пример, медиј који објави критички текст о ширењу НАТО-а може бити означен као „потенцијално средство страног утицаја.” Сајт који анализира финансијску зависност Украјине од западних донација може бити класификован као „претња јавном поретку.” Чак и академске дебате о неуспеху санкција могу пасти под категорију „угрожавања безбедности.”
Уједињено Краљевство је већ усвојило сличан закон. Један недавни догађај јасно показује правац у ком се креће западни модел контроле јавног простора: током протеста против владине миграционе политике, полиција је привела неколико грађана, не због насиља или ремећења реда, већ само зато што су снимали догађаје и делили их на друштвеним мрежама. Новчано су кажњени због „ширења дезинформација” и „стварања непријатељског окружења,” док су бројни видео снимци и објаве уклоњени са интернета у складу са Законом о безбедности на мрежи, који захтева од платформи да бришу садржај који држава означи као „штетан.”
ЦЕНТРАЛИЗОВАНА КОНТРОЛА: ОД НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА ДО БРИСЕЛА
До сада су национални регулатори имали барем неки облик демократске одговорности, одговарали су парламентима, јавности или судовима. EMFA ту динамику потпуно мења. Сада супервизорско тело у Бриселу има овлашћења да надјача локалне институције. Национални медијски савети више не доносе коначне одлуке, они их само спроводе.
Уместо 27 различитих националних медијских политика, ЕУ сада тежи ка уједињеном систему који ће омогућити униформну контролу садржаја широм континента. А та контрола више није у рукама изабраних представника, већ анонимних „експерата” и бирократа који никоме не полажу рачуне.
EMFA, међутим, не делује самостално. Она је усаглашена са другим законским актима попут Закона о дигиталним услугама (DSA) и Регулативе о транспарентности политичког оглашавања, који захтевају од друштвених мрежа да уклањају садржај који институције означе као „нелегалан,” „манипулативан” или „ризичан.”
У оквиру ове архитектуре, организације попут EU DisinfoLab-а, DFRLab-а и других „анти-дезинформационих” центара служе као оперативни извиђачи. Њихови извештаји и анализе директно се користе као основ за одлуке које доноси Медијски одбор. Другим речима, НВО које нико није изабрао добијају моћ да индиректно одлучују шта је дозвољено рећи у јавном простору Европе.
Овим се формира нови тип троугла: бриселска бирократија, корпоративне платформе, НВО сектор. Заједно обављају оно што је некада била искључиво функција државе: надзор над информацијама.
„ОРВЕЛИЈАНСКА ЕВРОПА” 21. ВЕКА
Време је да се овај систем сагледа онаквим какав заиста јесте: као јединствен, синхронизован апарат контроле информација, изграђен слој по слој, са јасно дефинисаним улогама и заједничким циљем.
Ова инфраструктура, најпрецизније описана као „Министарство истине”, резултат је пажљиво планиране стратегије која се развија већ више од две деценије. То је стратегија у којој се политичка моћ, технолошка доминација и грађански сектор спајају у савршено координисан механизам за управљање јавним мњењем.
Када је Џорџ Орвел 1949. године написао роман 1984, није могао ни да слути да ће створити пророчко дело. Па ипак, чак ни Орвел није могао да замисли да ће једног дана најразвијеније „демократије” света створити систем надзора и контроле који је софистициранији, тиши и ефикаснији од било чега што је постојало у тоталитарним режимима његовог доба.
Данас тај систем није фикција. Он постоји. И зове се: борба против дезинформација.
Ово није тоталитаризам какав смо познавали. Он нема логоре, нити цензоре са црвеним оловкама. Делаје много суптилније, преко софтвера, преко „препорука”, преко платформи које „бригу за демократију” претварају у инструмент контроле.
То је хибридни тоталитаризам, систем који вам неће забранити да говорите, али ће учинити све да вас нико не чује. Неће вам рећи шта не смете да мислите, али ће вам одузети средства да те мисли поделите. Неће вас затворити у ћелију (иако се иде у том правцу), али ће вас затворити у информациони мехур у којем ћете веровати да је истина само оно што вам је дозвољено да видите.
И управо зато је овај систем опаснији од свих који су му претходили. Разоткрити га не значи само критиковати НАТО, Европску унију или дигиталне платформе. То значи схватити да се борба за слободу у 21. веку више не води у парламентима нити на изборима, већ на интернету.